Интересантно је да политичке елите на Балкану „маскирају“ исказану бојазан Меркелове по питању рата у нашем региону. Елите или нису схватиле канцеларку, или јесу, али то не желе да покажу. Не треба изјаву Меркелове „прелетети“ са растерећењем да је она дата зарад унутрашњих (Немачких) потреба. Има и тога, свакако, канцеларка је очито политиком „широм отворених врата“, испред којих се, узгред буди речено, разапиње бодљикава жица, ушла у право врзино коло, из кога сада треба некако изаћи. Та „широм отворена врата“ су уступак УСА, и то није никако спорно. Сваки покушај да се сеоба народа решава на извору, и да га решава онај ко га је изазвао, буде заташкан још шире отвореним вратима, вербално, али не и у реалности, на терену. Тамо, на терену никне нека ограда, или озбиљна претња да ће нићи нека нова ограда. Меркелова умешно управља контролисаним хаосом, који није директна заслуга њене Немачке, али јесте индиректно, подржавањем УСА на глобалном нивоу. Та подршка није попут оне коју пружа Велика Британија, значи није безмозганска и увлакачка, али факат постоји. С друге стране, отварањем врата, Меркелова је прибавила себи специјални статус по питању односа Немачке са Русијом, а све у вези Украјине. Ту треба видети шта значи геополитичка трговина, и све је то маестрално изведено, све до тренутка док Путин није кренуо на Сирију. Не знам да ли је ико приметио, али из Немачке нема ни једног коментара у вези тог чина. Чини се да је Меркелина моћ управљања контролисаним хаосом ипак лимитирана, и контролисана, до граница Турске, највише. Па ако је то тако, вратимо се почетку приче, и изјави Меркелове у вези њене забринутости за мир на Балкану, који „дође“ пре Турске, дакле зона надлежности и  деловања утицаја Немачке.

Локални, балкански властодршци су сигурно свесни да се они не питају за тај, потенцијални рат. Они су, у очима моћних геополитичких извођача радова, физичка радна снага, дакле они који додају цигле и ако су мало бистрији, раде на мешалици. Безначајне личности, али пре свега заменљиве. У том контексту треба посматрати и квази колебање премијера Србије по питању ванредних избора. О томе, наравно, не одлучује он. Балкан нема утицаја на контролисани хаос, он је само терен. Као и сваки терен, њега треба заливати, траву подшишати, с времена на време освежити линије терена. То је посао балканске почитичке елите. Тако је, у суштини, потпуно неважно што ће за пар дана бити избори у Хрватској. Какав год резултат био, он не може утицати на опште стање, ни у Хрватској, ни код комшија. Али на то стање може утицати УСА, која ће Хрватску наоружати, без обзира ко је тамо на власти, и то оружјем које домашује добрано преко граница Хрватске. Сходно томе, Путин ће свакако наоружати Србију, одбрамбено, како да не. Дајте да се не шегачимо, реч је овде о врло озбиљним стварима.

У контексту свега што се дешава, добар је тренутак да се мало застане (у размишљању) и дубоко удахне. Друг Стари је говорио, својевремено, радимо као да ће тисућу љета бити мир, али се припремамо као да ће сутра избити рат. Чини се да таква поставка у овом тренутку може више да користи него да штети. С тим у вези, поштујући чињеницу да се терен бивше СФРЈ искристалисао по питању националних држава, осим, наравно Србије, уважавајући снагу хомогености свих осталих национа, дефинитивно је Србија, илити срби као нација, најслабији „физички радник“ у очима моћних геополитичких извођача радова. Нама не да није доступна мешалица, не да нећемо додавати цигле, већ смо дефинитивно виђени за оне најгрђе могуће радове-земљане. Копање. Не канала, већ грђе, гробова, рака. Сопствених. Објективно, друге опције нема. Опструкција Републике Српске од стране Србије, ако се само погледа најављени референдум, више је него евидентна. Прећутно подржавање власти Мила Ђукановића исто тако. Српски народ, фрагментисан, остаје изолован, попут индијанских племена у резерватима. И сходно томе, слаб, небрањен. Жртвован? Вероватно је и то део контролисаног хаоса.

Може ли се замислити ситуација свеопштег српског јединства, национални договор. Може ли се замислити хомогенизација, као једини одбрамбени механизам од агресивног окружења, истих таквих, хомогенизованих суседа? Може, сигурно. Али само у највећој машти.

Премијер Србије не може да подржи легитимно и легално право народа Републике Српске да се референдумом започне процес враћања надлежности које су дивљањем тзв. високог представника миц по миц преузимане и преношене на ниво државе БиХ. Неки се боје да је тај референдум корак до одвајања Републике Српске из БиХ. Можда и јесте. И у чему би ту био проблем? Да ли је Словенија формирана као држава мирним путем? Да ли је Хрватска без рата постала држава? Јесу Македонија и Црна Гора. У томе се огледа карактер настајања држава након СФРЈ, наиме оне про-западне настајале су ратом, оне про-источне мирним путем. Другим речима, запад је тај који се није уздржавао од рата на Балкану, то је чисто питање интереса. Али сада, са ове дистанце, може се закључити да се запад не устручава од подстицања рата на Балкану док постоје про-западне, католичке, етнички чисте територије, или макар оне које се могу начинити таквим. Практично, БиХ би требало да је изван зоне интереса запада. Међутим, ту сада на сцену ступа утицај Турске и УСА, везано за муслимански живаљ унутар БиХ. Та два геополитичка играча довољно су моћни да, иако западна Европа нема отворен интерес, користе ту незаинтересованост за себе. УСА фактички наоружава Хрватску првенствено због Републике Српске, а пренемагање премијера Србије да су потенцијални циљеви у Србији није глупо, већ још један случај удворичког понашања и поентирања код оног дела популације у Србији који је радикал(ан), шешељевски. Уместо да се од стране званичне Србије отворено подржи намера Срба у Републици Српској да себи обезбеде макар једнаке услове у тој асиметричној држави, и тиме укаже комшилуку да тренутак тражи пажљиво понашање, тога нема. У контексту историјских догађања која су карактерисала распад СФРЈ, ако се за Милошевића каже да је продао Крајину, што је веома извесно обзиром на његов однос са Туђманом, овде имамо једну light ситуацију у којој Вучић продаје Републику Српску, с том разликом што нема купца на супротној страни. КУпац тек треба да се појави и крене у набавку. Ко ће то бити, можда би састанак влада Србије и БиХ у Сарајеву био то прво отварање понуда. Можда је последња премијерова посета УСА била прва, а ово са Сарајевом утврђивање детаља, око цене и рока? Ако се на то дода премијерова посета Русији и наглашавање два важна резултата посете-продаја Фијатових возила и куповина пар авиона и хеликоптера, чини се да се иза брда, или преко Дрине неки талас ипак ваља.

Склапајући ове коцкице, увек се вратим на почетак и Меркелину забринутост за сценарио по коме на Балкану долази до рата због сеобе народа. И мислим да та опасна бакута са пустим Балканом ипак има неки опаки план, који треба да се уклопи у контролисани хаос. Бојим се да би била спремна чак и на то да ратом на Балкану заустави сеобу народа. Основно у том потезу би морало да буде како да се Немачка тим потезом не замери ни Русији ни Америци, а то је могуће уколико се нађе тај неспособни и непримерени фактор који ће се маркирати као иницијатор. Тај не сме имати никакве везе са Немачком, макар не очигледне, па тако отпадају и Хрватска и Србија. Муслимани у БиХ отпадају због Америке, тако да остаје само Албански фактор на Косову и Метохији, или заједно са Албанијом. Неком се може учинити да је Албански играч зона интереса УСА, што и јесте, али сада се мора направити коалиција великих играча, у којој Русија мора бити остављена на дистанци. Када Немачка дође у ситуацију да бира између УСА и Русије, увек ће се приклонити УСА. У сву ову причу, некако се уклапа и прича око УНЕСКО и чланства тзв. Косова у истом. То засигурно неће бити разлог за рат, али ће бити лакмус папир тренутног односа снага на глобалном плану. Гурање Косова у УНЕСКО није ништа друго, него још један покушај да се на Балкану потпали фитиљ, а чини се да је и сама Меркелова увидела да је њен контролисани хаос полако надраста.

Ето зашто је овај, чини се безазлен, постратовски (или предратни) период Балканског времена и прилика веома важан за Србе. Они га не осећају као још један изазов, као претњу опстанку и на крају крајева, као прилику да се окрену искрено једни другима у циљу самог опстанка. Претње су велике, најављене и нескривене. Ко ће бити вера не знам, сигурно неки незнани јунаци. Али зато има пуно оних што су невера, и сви су лепо и скупо обучени, стално се сликају, стално пренемажу и тупе о којекаквим споредним будалаштинама. Повремено ураде неки мега бизнис о народном трошку, обезбеде 5-7 будућих покољења и безбрижни су у свом том бесрамном чинодејствовању.

Међутим, уместо незамисливог приближавања Срба расутих по балканским државицама, у наредном периоду вероватно ћемо гледати како „Београд“ притиска „Бања Луку“, како Мило у НАТО цокулама гази кроз глиб и за сваки случај, још пар пута признаје Косово за државу, само сада са још веће висине, коју му високе НАТО цокулске пете омогућавају. Гледаћемо како неки Рама чува Грачаницу дању, а запишава и засерава ноћу, што нећемо гледати, али ћемо невољно морати да закључимо. Гледаћемо све то, као што гледамо Фарме и остала средства масовног анестезирања. Бићемо сведоци стварања још једног мита, који ће се објашњавати теоријама завере. Бићемо посматрачи али и главни глумци још једне класичне холивудске продукције, са једном једином али веома важном и болном разликом, неће бити холивудског хепиенда, већ типично руског, дубоког и трагичног свршетка. Можда смо се до сада извлачили на „спаса нам нема, пропасти не смемо“. Можда смо у међувремену еволуирали, па сада смемо?
Социолошки је феномен да френетично југословенство у Срба није преточено у свесрпство. Дешава се управо супротно, оживљава нека посебна форма братства и јединства, коју прилично успешно намеће српска политичка елита. Али можда је то баш тај усуд, тај најлакши пут да се коначно и за вјеки вјеков, устоличи та фамозна небеска Србија.
Мислим да је ово моје размишљање дубоко песимистично, депримирајуће. Опет, записано, није сакривено, потуљено, није одложено за неки бољи, светлији, искалкулисани тренутак, прилику. Плод је великог неповерења у знања, способности и вештине политичке елите у Србији. Поврх свега, ово размишљање је дефинитивно изразито националистичко, немам сумњу. Исто толико колико немам сумњу да се Бања Лука не може бранити фићама, или Грачаница паром хеликоптера. Суочавам се са реалношћу у којој ће сви Срби живети у пар енклава, или пар десетина енклава, а само они најимућнији неће их делити са „мигрантима“. Они ће живети, у наравно, Београду на води, са својим градоначелником и својом комуналном полицијом, која ће у исто време бити и војска и царина, а Београд на води, такав неће имати места ни за једну, библијску шљиву, да се човек под њу склони, кад дође невреме. Сад, баш сад, требало би је посадити у Савамалој, можда баш испред Геозавода, већ сутра може бити касно. Не зато што шљива неће стићи довољно да нарасте, већ зато што ће сви толико отићи, да неће имати ко да је залива. Јбг…

Него, кад сам у недељу возио за Добој, у року од можда пола сата на две различите радио станице, и то једна десно од Дрине, а једна лево, чуо сам Бајагину рецитацију…, што би рекли надреалисти, коинциденција случајности, но и таква, да се уклопити у контекст.

Advertisements

10 thoughts on “Лет орла изнад кукавичјег гнезда, у тренутку у ком јагањци утихњаваху

    1. Хвала Александра. Некако осећам, не могу да тврдим, али осећам да овај наш крај постаје опет део неког мега плана, као да су припреме у току, рецимо, обележавају се контуре, за будуће темеље неке зграде у коју ћемо бити уграђени. Вођа има задатак да одвлачи пажњу и створи услове да се обележавање спроведе без икаквих проблема…Приљежан је, савесно то ради, мора се признати…

      1. ja kad vidim mog bivšeg šefa, Vučelu u pozadini, ja odmah vidim nasilje, rat, sve one sile zla, rehabilitovane ratne zločince…A on elegantno,puši tompus, bednik iz Sivca…A u Kuli…A u Vojvodini, koju obožavam…Jebem mu…Gledala sam uživo kako se pravi rat.Crkvene velikodostojnike ratne huškače. Trupe…kako paradiraju…Slovenija…Sarajevo-Markale.. izbriši ovaj moj komentar,il kako hoćeš. Nisu to mali igrači

      2. Не бих брисао овај коментар, управо супротно, потписао бих га. Суштина мог поста била је у незнању, неспособности и неозбиљности „великих играча“ да препознају значај низа детаља који ће сутра утицати на животе свих нас. Ти кажеш оно што ја мислим, да није било суочавања нас са нама, да се нисмо, једном у историји, поделили као људи, а не као Срби, већ као људи, на добре и лоше, на криве и праве, на зле и безазлене. Тако да, одржавамо као друштво један болестан континуитет, и тиме, највише тиме, не напредујемо, већ назадујемо.

  1. Одличан текст.
    Посебан је феномен то инсистирање на братству и јединству.
    А сва друштванца која нешто као показују како је тако нешто могуће (најчешће су то друштвене мреже) функционишу прилично истоветно. Сви (осим Срба) веома поштују своје и донекле туђе. Једино Срба се у тим друштванцима сви гнушају, па и сами Срби, они чак понајвише. Срби једини МОРАЈУ бити Југословени. Сви остали то могу, ако хоће.
    Највећа трагикомедија у свему је то што су сва та друштванца углавном сачињена од 90 одсто Срба и 10 одсто свих осталих.
    И онда, када се сетим како су завршавала два таква наша “братимљења“ у прошлом веку, просто ме плаше ове заједничке седнице Влада.

    1. Деки, овим коментаром отворио си једну велику и важну тему-самопрезир, који се испољава, и то не само на нету, код наших људи. Можда ударим неко размишљање на ту тему…

  2. Не мислим да је у питању братство и јединство, нестао је изнуђени занос, окончана је хипноза. Можда је пре реч о стварима личне природе или мегакрупним геополитичким пројектима. А можда ово друго на бриљантан начин користи прво.
    Разумећеш шта сам рекао,сигуран сам.
    Поздрав Милане!

    1. Поздрав Станимире! Мислим да је твоја формулација-изнуђени занос, у ствари још једна огромна и важна тема.Волео бих да се сложим са тобом да је изнуђени нестао, али шта ту празнину попуњава? Или, још шире, постоји део заноса који није био изнуђен, већ просто прихваћен, као такав. Наивно или не, заблуда или не, колико год га мало било, довољан је за клицу…Но, све то доприноси некој чудној спутаности нашег човека да прихвати самог себе, као таквог, као достојног једне добре државе, једног мирног периода за више од две генерације. Као да сам ђаво вршља по тим стварима личне природе, а о мегакрупним геополитичким пројектима, да и не помињем…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s