Досије икс

Гледам ову фотографију, ево већ трећи дан,

Migranti Hrvatska

и схватам да је то тај максимум ЕУ политике у вези сеобе народа. Значи, ред. У колону, а испред ње, те пошто је на коњу, на висини (задатка), и изнад ње симбол гаранције реда.

Овако, реално, и Србија улази у ЕУ. Колона босих, голих, гладних и уморних. Онај коњаник, гарант реда, то би ваљда био премијер, а униформисани први ред, испред збега, то су Вулини, Стефановићи и ини. По боковима колоне, са береткама, виде се војници. Они се брину да се из реда не излази. У случају Србије, то би били војници највеће странке.

Овај збег са слике већ је унутар ЕУ. Фигуративно говорећи, он је претекао Србију на њеном путу. Кренуо је касније, а стигао пре. Овај збег није на свом путу имао ни једно поглавље, да га отвара, преговара и затвара. Имао је да преплива нека мора, да прегази нека брда и долине, да преживи можда неке пустиње и пустахије. То је та пречица до ЕУ. И још да набоде праву капију, ону која је отворена и на којој нема бодљикаве жице. Та њихова поглавља ниште сву правну науку, економију, људска права и слободе. Тим људима нико не гарантује ништа, нико им ништа не обећава, нити нуди. Њихово најважније поглавље, то да им је постојбина срушена до темеља, затворено је. Једини услов који они морају испунити је да се крећу у реду, у колони, да слушају наређења полиције и војске, да дају отиске кад им траже, да се сликају кад им траже. И то је све.

***

Пре неки дан, председник САНУ одважио се да каже народу истину. Чудно је то што га народ није ни питао за истину. Човек, de facto па и de iure, у овом тренутку највреднији српски научни радник, није више могао да се избори са својим унутрашњим немирима, није могао да трпи неправду која извире из чињенице да народу нико неће да каже истину. Решио је да се, наоружан елементима достојанства, олакша и испрси, те ни зубима, ни ноктима, већ Истином развеже омчу, стегнуту око врата народа. Тако је он, уместо свих, постао власник Истине. „Твоје је само оно што си поклонио“, негде сам прочитао. У том смислу, академикова је Истина, он ју је народу поклонио. Косово и Метохија су, по том принципу, српски. Срби треба да поклоне КиМ, да би КиМ остало српско. Нема логике. Али можда има Истине.

***

Синоћ сам гледао емисију РТС-а, код Оливере Ковачевић. Било је врло чудно, напето, када је Ратко Дмитровић пар пута рекао да је КиМ део територије Србије који је окупиран. Оливери је било врло непријатно (мој утисак), и није се одважила да то потврди, да понови, да каже ту реченицу: „КиМ је део територије Србије који је окупиран“. Тада сам се сетио 1999. године, и те исте Оље која је тада радила на ТВ Политика, и дивио сам јој се, радила је сваку ноћ, читала задње вести, без изузетка, иако је знала да је мета НАТО бомби. Она је, својим држањем, мени постала симбол отпора, храбрости и ината. И да није све било тако, у мојим очима јесте. Зато је моје чуђење њеним држањем, синоћ, у емисији, веће. Шта се то променило за шеснаест година, да се храброст, Истина и инат истопе. Да ли је сада опасније од тада? Да ли је јавни сервис место на коме је забрањено да се каже Истина? Или се јавни сервис, својим држањем, брине о одговорности коју носи? Зна ли тамо неко какве су последице „пропагирања“ истине да је део територије Србије окупиран? Волео бих да ми неки академик каже ту Истину, мене та интересује.. Каква год била, ни та истина ме неће уплашити. Не зато што сам богзнакако храбар, већ зато што се за шеснаест година нисам истопио. Нисам постао ни квинслинг, ни колаборациониста, нисам ни локатор, ни страни плаћеник, ни среброљуб, ни издајник. А за то није потребно ни мало храбрости. Само разума, части и воље.

***

Ову слику бих назвао Трећи Човек.

345909

Гледајући с лева на десно, трећи, најнижи, је најинтересантнији. Њему ни Инсајдер није могао ништа. Њему нико не може ништа. Кажу да му је занимање-бивши фудбалер. Неки кажу и да је дебеовац. Можда је све то само теорија завере. Али човек, газда, направи чудо мостова, пилон на Ади, надвожњаке на прилазима Ади, прилазе кинеском мосту у Борчи, надвожњаке на обилазници код Батаје. Припрости лик постаде, de facto и de iure, највећи живи српски мостоградитељ. Можда је он тајкун. А можда и није. Можда је ратни профитер. А можда и није. Можда има „јака леђа“. То има сигурно. Али он није предмет истраживачког новинарства. Како неко за десетак година постане највећи живи мостоградитељ у Србији, претекне институције градитељства, а да их не руши, буде јачи од легенди, попут Мостоградње, која је стварана 50-60 година, то никога не занима. Или никога не сме да занима?

Која је његова Истина? То нам неће рећи ни један академик. Академици се не баве мождабившим фудбалерима, ни мождадебеовцима. Њих не бригају мождатајкуни. Нису их добили у наслеђе, да би их поклањали и посвајали. И ако мислите да нас Први Човек води у ЕУ, у суштини се варате. У ЕУ нас води Трећи Човек, припрости и са „јаким леђима“. На нама је само да не излазимо из колоне.

А Истина? Она је тамо негде, о њој све знају Молдер и Скали. И понеки члан САНУ.

 

Advertisements

One thought on “Досије икс

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s