(Прелиставајући штампу, онако, на брзака…)

Свако је слово на папиру мртво.
Оживи га тек игра случаја. И тај је живот, живот оживљеног слова, поприлично мучан и тежак. Вреди тек онолико колико га таквим види читач. А читачи су, из генерације у генерацију, све више себични, а све мање широкогруди. Неко би помислио да су читачи такви зато што је живот такав, што су људске потребе нарасле толико, да свега понестаје. И времена, и мира, и складности, и духа. Читачи немају времена, не налазе мира, стално су у нескладу са тренутком, напросто без даха, стално на неком ветру, промаји, на којој дух не може опстати ни делић тренутка.
Живот, пуким случајем оживљеног слова, мора читача напасти каквом сензацијом, бизарношћу, тај живот мора читача довести у некакво стање шока да би се, неком муком, продужио. Живот слова не мора бити повезан, ако је вулгаран, не мора бити смислен, ако је опсена. Живот слова не сме бити добар, да би га било.
Живот слова је дужи ако чини смрт, људску крв, или болест, ако је силовање, или проституција. Понајдужи је ако је лаж. Зато је живот слова данас мучан, тежак. Живот слова које представља рат, рушење, паљевину, затирање представе о постојању претходних генерација, изгледа да се никада неће ни свршити.
А слово је, у својој бити, само траг једног времена, епохе, цивилизације. Мртво, док на њега не наиђе каква скитница, или можда доколичар. Или какав мудрац, изопштеник, луђак. И крене да га оживљава својим очима, па мозгом, у потрази за задовољењем својих потреба. Сва су слова, док су мртва, иста. И свако понаособ, кад напрасно оживи, има безброј различитих живота. Једно слово оживљено од стране скитнице има потпуно различит живот од живота којег му подари какав луђак. Разноликост тих живота не може се објаснити ни једним природним законом, а опет, то је само један, обичан траг. Са безброј судбина.
Доба је слика. За слова на папиру, то је колико-толико добра вест. Ако доба слика буде трајало макар упола колико претходно доба, слово ће, иако мртво на папиру, имати некакав смисао. Све мањи, али некакав. Имаће да се угура у простор испод некакве рекламе, или селфија, или позив за путовање до Марса или Јупитера. Доба које треба да смени доба слика изгубиће слово, и то такво, мртво, на папиру. Човек ће, у свом нагону, потрошити и време, и мир, и склад, и дух, биће просто сит, напит, задовољен и задовољан. Управљаће се по гласовним инструкцијама разних робота, сензора, јата дронова и сателита, сноповима разнобојних светала, где ће свака боја имати неко значење у навођењу. Човек ће, једноставно, сваки траг о томе да је постојао, свести на шаку праха. И мада би и у том праху, неки робот могао исцртати које слово, једноставно, за тим неће бити потребе. Прах ће бити само боја, нијанса сиве, и то ће бити сасвим довољно.
Слово ће намртво умрети са добом слика. Некако у исто време умреће и време, оно прошло и оно будуће. Остаће само сад, што је ионако довољно да човек буде задовољан. И то је можда праведно. Или макар заслужено.
Апокалипса.
Сво ово мртвило што сам просуо изнад, по папиру, то и није неки траг. Ваљаће ваљда каквој скитници, доколичару, свакако мање каквом мудрацу, изопштенику или луђаку. Само доћи до овог реда, чини се племенитим. Како за мене, тако и за сваког случајника. У добу слика, овом нашем, и нема правих намерника. И то је некакав знак, макар толики, колики је и овај писани траг. Траг о једном себичном виђењу.

Advertisements

11 thoughts on “Слово у праху

    1. Штампу листам из скромне улоге изопштеника, усамљеника, па и луђака, што да не, и нити волим, нити мрзим, само пратим како мртва слова убијају. И чиним оно што могу, тугујем, неснађен. Понекад нешто, такав, запишем, нити да ме воле, нити да ме мрзе, већ само због себичне потребе да се осетим боље. Твој је оптимизам у служби општег добра, мој идеализам је суви лични интерес. То се, ваљда, никако не говори, али ето, још мало мртвих слова….:-)

      1. Поздрав Стане.
        Александра и ти, удруженим снагама, коментарима, учинили сте за мене, велико добро дело.
        Сада се осећам боље, озрачен оптимизмом који избија из ваших речи.

    1. Мора. Свиће, ако не у очима, оно у главама. Свиће тамо где никад није ни смркло, до краја. Што би рекао Стане, нужан услов. Птребан, али не и довољан. Оптимизам је у томе да је боље тако, него никако.
      Поздрав Деки

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s