Индијанска песма

Како би добро било, сакрити се,
у неку песму, можда, у
извитоперену идеју, у
тренутак слабости, неког
непознатог човека.
Одатле, из тог скровишта,
бити сасвим равнодушан,
на све, и
свашта, и
бити нико и
ништа.
Има ли бољег места, без
блата, смрада, без
влаге и магле,
без буке, без људи,
без грешке, злих намера, на крају
без смрти, или макар
загробног живота?
Само бити део идеје,
тренутка, смисла…
А опет скривен, шћућурен,
ненаметљив и ненамеран, просто,
нико и ништа.
Браћо индијанци, не постоје
вечна ловишта, већ само,
вечна скровишта.
Побећи негде, далеко што даље,
у неку, сасвим туђу, песму,
у пар редака, узнемирених мисли,
у папир, који ће једном, кад-тад,
неко сагорети.
Па и тада, горети, без
плама, без бола, без
звука и помпе,
прећи у дим, у честице без
тежине, снаге и реда.
Просто, проћи
кроз нечију косу,
застати у нечијим очима,
не дирати срца, или душе,
не кварити безброј идила,
просто, само проћи…
Сакрити се, у нечију,
свакако туђу, песму,
где те нико, никад, потражити неће.

Advertisements

5 thoughts on “Индијанска песма

      1. Која год, али нема нам друге него да се вучемо по стиховима. Једино ту је остао још по неки траг слободе, љубави и људскости. Сви други фронтови су пали. А и овај опстаје само зато што је скоро пуст. И готово никоме није важан.
        Ипак, има једну, али баш, баш вредну предност… То нешто “готово никојих“ су најважнији…
        Поздрав, другари…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s