Скица из парка

Ваздух је тежак, пред кишу. Као да треба да повећа широм просуту нервозу. Сви су некако успорени, да ли су им такве и мисли?
У парку су на окупу вероватно сви најстарији и најмлађи становници градића. Да, и гвоздене бисте народних хероја. Док бирам клупу која колико толико делује безбедно од изненадних ваздушних удара гачака, или сврака, црквено звоно истући ће своје следовање.
На таласима ваздуха које звоно покрене, успевам да стигнем до Београда, до моје собе и мог места у нашем кревету. Ту се најбоље да удахнути носталгија. Ту је увек јутро, бука града и потпуни смисао сваког новог почетка.
Ваздух ту никада није тежак, од најмлађих становника овог града, нас најстарије одвајају тек једна, безначајна фурнирана врата. Гвоздене бисте замењује наша сенка, једна, спора, лака, љубавна. Између редова црквених звона која праве повратничку таласну олују умеће се брачни пар турских голубова, подвучен под терасу комшија изнад нас.
Вечерас неће бити кише, иако је уложен сав могући труд. Следују тешки кораци уоквирени недужним лицима без лепоте. Кораци који непогрешиво воде у осаму. О колена ми се полако разбијају таласи ваздуха покренути црквеном звоњавом. Ни не водим рачуна о гачцима, свракама, упрљан сам сировим изнутрицама самоће.
Уздахнућу ватрено, цигарета ће се од тога упалити. И даће дима овој спорој вечери, ионако тешког ваздуха, пред кишу…

Posted from WordPress for Android

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s