Ovde su elite, najveći njihov deo, pogotovo onaj institucionalni, kao i obično, sklopile sramni pakt sa lošim vlastima, ili tako što ćute ili tako što sa njima aktivno sarađuju.

Полемика о ријалити програмима довела је до сјајног закључка у тексту Дејана Илића.

Шта би то била „елита“? На основу набрајања: лажни докторати, хеликоптер, поплава могло би се индиректно закључити да елиту чине они стручњаци, професионалци, експерти који су ћутали, или са влашћу активно радили на томе да се не дође до истине у вези набројаних случајева.

Зашто „елита“ ћути? Мислим да је одговор прост, не експонира се, да не наруши сопствени положај. Тај положај је очигледно добар, шта год била мерила квалитета. Одређени степен удобности постоји, чим се штити нечињењем. Опет, неизјашњавање у вези сумњивих тема, недекларисање, ствара и политичку удобност, или можда боље рећи, политичку подобност, па ма ко био на власти. Како год, део елите привржен ћутању, понаша се неморално. Такви стручњаци, професионалци, експерти, иако под претпоставком да су ушли у елиту часним путем, некуповањем диплома, својим држањем, ћутањем, издају своју струку, професију. Струка каже да су један и један два, али ови „експерти“ се по питању тог збира не изјашњавају. Себе ће опрати реченицом да је то очигледно, да је то питање бесмислено, бавиће се разним стварима на периферији суштине, али никако, ни по коју цену неће устати и рећи: да, у Влади седе неки људи са лажним докторатима. Рећи ће да их то нико није ни питао, да њихово мишљење нико не тражи и слично. Свако изјашњавање, знају то они врло добро, већ ће неки Алекса Жунић убележити у тефтер, а то би био почетак њиховог краја.

Зашто елита активно сарађује са влашћу? Овде је, за разлику од ћутача, врло вероватно укључена политичка припадност, потреба да се овери лојалност, можда и да се добије који поен на путу ка вишим положајима у систему. Овде је, на неки начин, на делу понашање са више ризика, улога је проактивна, али „леђа“ су велика и јака, па је осећај сигурности већи него код ћутача. Овај део „елите“ много је дубље загазио у блато неморала, али коцкарска правила кажу да што је већи улог, већа је и добит. Суштина њихове стручности није у томе да се каже да су један и један два, већ да се све учини како то питање никад не буде постављено. Или још горе, да се „стручним“ методама покаже како један и један нису баш увек два.

Објективно, овако морално дефицијентни, ни ћутачи ни активци не би се могли сврстати у елиту. Имају формалне прерогативе, али немају људске. Да ли су за тај недостатак криви њихови професори, они који су их уводили у тај фамозни круг? Или су криви њихови родитељи, који су их на пут у школу опремали сендвичима у којима, осим саламе, није било и зачина, попут части, морала, образа? Могуће је да то нема везе ни са њиховим професорима ни са њиховим обрасцима понашања понетим из куће, могуће је да су они сами, газећи свој пут, учили шта је за њих добро, сигурно, безбедно. Свеједно, они су добитници, друштво као целина, је на губитку.

***

Шта остаје у самој структури елите, када се одбаце ћутачи и активци? Остаје права елита. Она не ћути, говори (и кад је се не пита) свој став, не калкулише, не шпекулише, не тргује са струком. Због тога себе саму, све вукући за сопствене уши, одвлачи на маргину, или још боље на периферију саме стварности. Стварна елита је неприлагођена стварним условима. Она је та која је у проблему, а не ћутачи, активци, а понајмање власт.

***

Свакодневно се сусрећем са „елитом“. Све го ћутач до активца. Сретнем, на дебелој периферији и стручњака, седи у неком буџаку. Само му недостаје кошуља са рукавима који се везују на леђима. Е кад би и њу навукао, не би се могли ни руковати…

***

Шта нам је чинити? Крива се Дрина не исправља. Овако структуирана елита, са лошом влашћу, гаранција је дуговечности statusa quo. Дејан Илић каже:

 Kriviti za to (пакт елите и власти, који омогућава власти бахато понашање и демонстрацију силе, моја примедба) gledaoce rijaliti programa, ne samo što je nemoralno … nego je i štetno, jer se tako skrivaju pravi uzroci lošeg stanja u Srbiji i efikasno sprečava da se ono promeni.

„Гледаоци ријалити програма“ су друго име за народ, на неки начин. Њихово конзумирање будалаштина са медија је социолошки проблем. Власници медија кажу да ријалити програми пролазе у Америци и Европи, зашто не би ваљали у Србији. Власницима медија, макијавелистички принцип да циљ не бира средство, одавно је опроштен, још од времена и начина на који су се медији успостављали у Србији. Медији чине исто што чине ћутачи и активци, подупиру лошу власт. Свако је ту нашао свој интерес. У том врзином колу интереса формиран је непробојан зид ка бољем стању и било каквим променама на боље.

Народ није крив за то што је изабрао лошу власт. Исто као што није крив што на пет канала има пет ријалитија. Народ бира оно што се нуди, и по питању власти и по питању програма. Потражња није спорна, квалитет понуде је катастрофалан. Треба се сетити понуде на последњим изборима, за „жуте“ који су се распали од крађа, превара, неморала и глупости, или пресвучене радикале, који се сада оверавају по истим питањима (крађе, преваре, неморал, глупости), пажљиво, полако, ставку по ставку. Избор је био лош. И следећи ће бити лош, пошто се у међувремену ништа квалитативно добро није догодило.

Народ је могао да изабере да не бира. Ја сам изабрао да не бирам. И сада, када гледам шта се дешава, имам сатисфакцију, могу да кажем да нисам подржао глупост у најави. То је све што имам, личну сатисфакцију. Не морам себи да се правдам, немам моралну одговорност за катастрофалне потезе власти. Немам осећај ни да сам победио ни да сам изгубио, практично сам безосећајан спрам власти. Ова власт ме, из дана у дан, оштећује, као појединца, професионалца, као родитеља. Од тога се не могу одбранити. Једино се могу одбранити од себе самог.

Народ треба да дође до овог мог стадијума безосећајности да би могли да причамо о бољитку. То би била нека врста колективног моралног дна, оне тачке превоја од које све постаје другачије. И не одвлаче народу пажњу само ријалити програми од катарзе, од прочишћења. Има ту још мали милион ствари. И што је интересантно, овако лоша власт, па после ње још лошија, требало би да убрза пут до моралног дна. Гле парадокса, можда на следећим изборима сви треба да гласамо за напредњаке, да их још више дигнемо, како би им пад, који је неминован, још теже пао. Шалу на страну, у друштву које почива на парадоксима и инвертованом систему вредности, гурати из све снаге кола која иду низбрдо не би било необично. Напротив.

Advertisements

2 thoughts on “И елита је у колима која јуре низбрдо

  1. А у скупштини, неколико фракција заступника једне те исте идеје, једног те истог смера и исте путање, налик су на три-четири путника у том аутомобилу који се упорно отимају за управљач. Народ је негде у приколици, ускочио је у њу као у боб, пошто га је добро залетео.

  2. „…и нова ријалити провала са којом се суочавамо ових дана на националним фреквенцијама, и париска Ебдо трагедија са почетка године, и актуелна мигрантска криза, и европска духовна индолентност уопште – не разликују се у својој основи и смештени су на истом мрачном континууму корозивног карактера, као бизарна копилад универзалног пројекта умоболног који настоји да унификује вредносни поредак до мере потпуне инверзије, апсолутне аперсонилизације индивидуе и укидања ума као средства спознаје.“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s