Куд су два, ту је и трећи дан, и пост размишљања на теме из Хегемонијског мозаика. Ево једног финог цитата (који, узгред буди речено, овако издвојен, по мом мишљењу, ништа не губи од своје снаге, напротив):

Jedna od najvažnijih poruka postkomunističke tranzicije jeste to što se kao neosnovano pokazalo uverenje da će mediji biti glavni nosioci promena.

Шта је суштина те, посткомунистиче (мада не знам зашто је ово важно, то да је ова транзиција посткомунистичка, као да постоје и неке друге транзиције? Ако пажљивије погледамо, оне и постоје, само су се другачије називале. Револуције. Пре револуција, карактеристичних за прелазак из феудализма у капитализам, те из капитализма у социјализам/комунизам) постојале су исто тако револуционарне буне сељака, побуне робова. Е сад, прелазак из социјализма/комунизма у капитализам, иако је облик једне револуције, ако не по брзини спровођења, оно сигурно по свим другим социјално и политички битним параметрима, крстили су мудраци – транзиција. Ко се још сећа Тита и његових пријатеља, сигурно ће се сложити да је друг Стари, после израза есеферјот, највише користио и реч револуција. А богами и контрареволуција. Е па, то би било у ствари то, ако се друг Тито ичега плашио, била је то контрареволуција, и сада после неких тридесетак година од како је он умро, дефинитивно је контрареволуција победила. Намерно не улазим у карактер Титове револуције, нити начин како је спровођена, нити начин на који је објашњавана и брањена. Посматрам само онај сегмент друштва, које је живело у револуцији која „траје“, а где је извршена промена власништва над имовином, почев још од тренутка док је други светски рат трајао, рецимо неке ’43-’44 па све до иза шездесетих година. После Титове револуције, није више било великих (предратних) капиталиста, велепоседника, приватних рудника, фабрика. После транзиције, пуно тога нема, али дефинитивно има великих (углавном поратних, они ратови деведесетих) капиталиста, велепоседника, рудника датих на управљање што домаћим, што страним појединцима, те фабрика, више су то фабрикице, али нека буде све политички коректно, зовимо их фабрикама.

Шта закључујемо? Да би се извршила, благо речено, отимачина добара и имовине, неопходно је да постоји нека врста рата, био он масиван, светски, био мини, грађански, локални. Изгледа помало шашаво, али рат му дође као параван иза кога се врши, овај пут сврсисходног имена, транзиција, прелаз власништва и управљања над добрима, имовином, вредностима.

Познајући природу сваке власти, њене патолошке потребе да траје вечно, логично би било да свакој актуелној власти у примарном интересу буде мир, мир по сваку цену. Само тако власт може бити опуштена да неће доћи до транзиције богатства. Изгледа да је овде и објашњење миротворства које је обузело данашњег српског хегемона. Наравно, потпуно подржавам његову идеју мира, само моји интереси, интереси обичног човека, далеко су од оних интереса којима се хегемон руководи. Док ја идеју мира, из своје позиције могу само да употребљавам, код хегемона је у бити злоупотреба идеје мира. Зато је то његово, а у ствари наметнуто помирење, могуће само у медијима (који, да се подсетимо, преузеше улогу цркве), али не и у реалности.

Из те перспективе, владајућих услова, у којима се транзиција добара, ресурса, богатстава, власти обавља уз протективну улогу једног рата, у ком као по правилу масовно гину углавном најнаивнији чланови друштва (који су, такви, наивни, истовремено и поштени, тзв. наивне поштењачине, или поштене наивчине, како је то интересантно, ни један облик није увредљив, зар не), као да долази до неке природне, социјалне селекције која је потпуно ретроградна. Хоћу рећи, преживљавају спретни, вешти, срећници, богати, макар само толико да плате карту за излазак из зоне рата, шверцери који зарад шверцераја обезбеђују све путеве и канале тражене робе и новца (уз помоћ робе и новца), људи који иако представаљају малу групу у односу на читаву популацију, имају најповољнији положај будућих хегемона, било јавних, било оних у сенци. Можда прејако звучи, али видимо лице те чувене негативне селекције. Њено трајање продужава се и кад рат прође, зато што је она усађена у бит будућег естаблишмента (будућих хегемона), она, негативна селекција, у мирнодопским условима учвршћује власт, сваку власт. Зато и није неприродан осећај који се јавља код слободномислећих људи, који они представљају изразима, „заглупљујемо“, „побудалисмо“, или оних тежих, рецимо „тамо бре све го кретен до кретена“. Али, прилично сам се удаљио од полазне идеје, која би говорила о погрешној процени улоге медија у дешавању „промена“.

Носиоци промена су, једино и искључиво људи. Медији ће носити промене, али само ако људи који чине те медије пристају на промене. Или ако су можда приморани да пристану, као оно, руски добровољци. Човек је инертно биће, свака промена код њега изазива гард, отпор, истовремено квазирационално и компензацијско размишљање „боље да се ништа не мења, могу да изгубим то што имам, па и ако ништа немам, изгубићу и то, зато боље да се ништа не мења…“. Медији су, сходно томе, у отпору према променама. Медиј ће пристати себе да таблоидизира, само да се његов суштински положај у друштву не нарушава (положај цркве секуларног доба), значи пристаће на промену себе, ону споља, глазуру, али само ако то гарантује опстанак. То је људски, ту нема приговора, то је борба за опстанак и самоодржање. У контексту горепоменуте негативне селекције, таква одлука медија делује питомо, готово безазлено. Али и безбедно, медији нису фабрике мотора, па да могу да их купе тајкуни, све запослене разјуре, продају опрему у старо гвожђе и од фабричких хала направе супермаркете. Медији могу увек, сходно свом положају, да кокетирају са крупним капиталом, крупном политиком, са „страним фактором“, са извориштима лове, моћи. Из тог положаја из кога се све добро види, медијима остаје усмеравање утицаја, сходно потребама-интересима спонзора (политика, капитал, инофактор). Они најбољи медији, у таквим условима, никад се неће превише приближити спонзору, шта више, скупљаће пажљиво, тајно и уредно, компромитујући материјал у вези спонзора, штитећи себе, али и њега. У том домену, медији постају осим цркве и полу детективско шпијунске агенције. Шта год, они не могу носити промене, највише што могу је, намирисати их, на време и држати се на безбедној удељености од тежине тих промена. И сам линк каже:

One socijalne grupe koje uspeju da se nametnu ili opstanu kao definišuća snaga, uspevaju da, uprkos izmenjenim okolnostima, odlučujuće utiču na događaje putem njihovog definisanja i tumačenja.

Ako uspeju da promene prevedu na jezik prihvatljiv i razumljiv unutar postojećeg referentnog okvira, vladajuće grupe će očuvati svoju poziciju i provesti društvo kroz krizu. Ako ne uspeju, ako se energija grupiše na drugim mestima u društvu tako da ugrozi postojeći odnos snaga, kriza će dovesti do promene onih koji definišu promenu.

Овакво објашњење није објективно за земље бивше СФРЈ, у случају декомпозиције исте. Владајуће групе нису се бавиле променама, а нарочито не објашњавањем промена или њиховим превођењем на језик прихватљив „референтном оквиру“ да не кажем сопственом етносу, или простије народу. Од случаја до случаја, владајуће групе су се снабделе јаком међународном подршком, што политичком, што војном, тако да је сукцесивна сецесија била неминовна. Спровођење сопствених нација кроз кризу било је, од случаја до случаја, мање више успешно. Јесте, енергија се груписала на пажљиво контролисана, непогрешиво одабрана места у свим нацијама, у циљу војних или паравојних мобилизација. Енергија се концентрисала у руке које носе оружје, власници тих руку били су само елементи за формирање бројног стања. Али сецесије, декомпозиција државе била је суштина те промене. Локалне власти нису имале никаквог разлога за бригу, напротив, једино су бринуле да ли ће у довољној количини изражавати захвалност страном фактору (до баналности типа данке Дојчланд, а о идолатрији Била Клинтона на КиМ да и не говорим). Како време пролази, у свим државицама које су настале сецесијом од есеферјот, практично нема никаквих суштински промена. Оних промена које „терају“ друштво ка бољитку, ка прогресу и просперитету. Борећи се за национ, а тиме и по логици ствари за стварни суверенитет и интегритет (по угледу на западноевропске националне државе), те државице су полако али сигурно губиле један по један елеменат свог интегритета и суверенитета. На реду је идентитет.

Зашто је то тако? Једноставно, основни циљеви спонзора су морали бити постигнути. Основни циљеви нација нису и никада више неће доћи на дневни ред. Балкан је поново прескочио једно читаво раздобље, у односу на такозвани „модерни“ запад. Балкан је из феудализма ушао у социјализам. Европа је прво радила на изградњи националних, по могућству етнички чистих земаља и мирно, транзицијском брзином прелазила из феудализма у капитализам, генерално посматрано, не узимам у обзир мини револуције (ово мини представља број учесника у револуцији-јама, у односу на број људи западне Европе). Док Европа сада, опет мирно и полако, улази у неку врсту социјализма (о овоме бих до ујутро могао да пишем, али није ни важно доказивати га), Балкан се враћа да одради прескочени капитализам. Тај повратак је изузетно болан, заснива се на узалудном грађанском рату који је непресушна „корективна“ алатка локал-хегемона, али и логичној позиционираности крупне имовине, моћи и добара, унутар круга, махом класичних ратних профитера, или ако не њих, оно бар спонзора поратних режима, и то редом како су се ти режими мењали, стиче се утисак да се спонзори нису мењали.

Зато је прави смисао саме речи „промена“ коришћен у Хегемониском мозаику сувше теоријски и сувише идеализиран. Промена, у контексту бивше СФРЈ, нема оно практично значење које има у такозваном „нормалном“ свету. Западни свет под променом подразумева поправљање социјалне свести, друштвене одговорности, поштовање стечених и унапређење свих права. Тога у земљама бивше СФРЈ нема, већ је све управо супротно, укидају се стечена права (радника, сељака и поштене интелигенције), друштвена одговорност своди се на СМС прикупљање пара од људи да би се излечила тешко болесна деца или помогло бескућницима, поплављенима, образовање је све мање обавезно, и све мање квалитетно, право на рад постоји само у Уставу, у реалном животу то је привилегија.

Медији имају огромну одговорност у таквим условима. Али џаба, нити је желе, нити су је свесни. Да помислимо макар на трен да су свесни своје одговорности, у том тренутку просвећења одмах би били у класичном сукобу интереса. С једне стране био би интерес друштва, а наспрам тога интерес појединца. Другим речима, зарад просветитељске улоге (сетимо се, то су цркве секуларног доба) медији би морали да „побију“ своје спонзоре, а тиме и себе. Зато од тога нема ништа. Плус на све то негативна селекција, те изражени хедонизам, и што шта још изражено и пренаглашено, а тако својствено тренутном ступњу цивилизације.

Ево једног једноставног примера. Нема медија у свету који данас није објавио стравичну слику дечачића кога је море избацило на обале Турске. Нема медија који је, перверзно слободно, написао да се дечак-жртва зове Ајлан Курди. Али исто тако нема медија који је написао како се зове убица дечака. А цео свет зна како се зове убица дечака. Зар не? Буш Клинтон Обама, то му је скраћено име, има он и дуже, стави се пар њих пре Буша…Али, таквог медија нема…

Ето, доста вала за данас. ХегМоз је у ствари баш инспиративан, али мислим да сваког чуда за три дана доста. Ако је овај блог икакав медиј, нека буде обележен као редак који је објавио име убице Ајлана Курдија, и као такав нека буде инквизиционисан од цркава секуларног доба. Биће му част и понос, уживаће у томе што је другачији, суштински различит од свих мејнстримова који постоје…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s