Обећао сам сам себи, колико јуче, да ћу се вратити Хегемонијском мозаику. Видео сам у том тексту једну класификацију савремених друштава, на демократска и посткомунистичка (транзициона). Осим повезнице „сложена друштва“, стекао сам утисак да им је још заједничко присуство, или боље рећи, доминација хегемоније. Овакав приступ ме је „купио“, рецимо овај цитат:

…Drugim rečima, društvena kritika i opozicija su uključene u sadržaj medija, ali racionalizovane tako da prestaju da budu opasne za vladajuće elite…

И то важи, и функционише било да је друштво демократско, „демократско“ или недемократско. Владајућа идеологија дозира самој себи дозу друштвене критике, или опозиционог гласа, дозу „корективног фактора“. Владајућа идеологија је филтер, тек када корективни фактор прође кроз њега, тек тада долази до славине, односно медија. Поштујући све ово, потпуно је ирелевантно хоће ли се у описивању неког савременог друштва употребити прирепак „демократско“ или „посткомунистичко“, ни једно не обезбеђује суштинску демократичност. Другим речима, ради се само о валерима цензуре, ради се о форми, а не о суштини.

Ипак, попут неког прозорчета, текст „допушта“ демократским друштвима, рецимо блажи ниво недемократичности. Каже:

U demokratskim društvima, na javnoj sceni uvek imamo više iznijansiranih stanovišta, što znači da cirkuliše i mnoštvo alternativnih značenja o istim događajima. Tek kada različita stanovišta mogu javno da se artikulišu, javnost jeste aktivni učesnik i u formiranju, a ne samo u izboru između različitih alternativa u komunikaciji. Razlike i nesaglasnosti često i izlaze na javnu scenu tek kada se jasno formulišu, kada se „kontradikcije“, inače normalne odlike savremenog društva, transformišu u „konflikt“. Konflikt znači da u vezi sa aktuelnom temom, a u stvari u vezi sa budućim razvojem, postoje različita viđenja i pretenzije. Konflikt otkriva različite pozicije koje nastaju oko raspodele važnih društvenih resursa i koje se sukobljavaju i oko rešenja konflikta i oko mobilisanja energije za to rešenje. Zahtevi za drugačiju raspodelu resursa i preusmeravanje društvene energije jesu sukobi oko mogućnosti da se u tom procesu učestvuje i utiče na njegov ishod.

Ја, ја, „циркулише мноштво алтернативних значења о истим догађајима“, те тек када се „јавно артикулишту јавност јесте активни учесник у формирању, а не само у бирању…“ бла, бла. И финале гранде, тек када се роди конфликт, а да су се пре тога до бола нагомилале контрадикције, тек онда имамо презентацију нормалних одлика савременог друштва. Како све ово применити на рецимо, Украјину, или Сирију и Либију, Тунис, Египат…Ирак, Србију…Није да није било противника разарања пола планете у земљама разарачима, али су они били филтрирани и дозирани. Конфликта није било, осим конфликта колико чега смртоносног употребити у уништавању тих друштава. Оног суштинског конфликта, за и против акције, у демократским друштвима није било. Циљ су били ресурси, примарно је разарачима било да се дође у посед ресурса, сва тамошња друштвена енергија била је у служби прибављања ресурса. Туђих ресурса. Доминација, хегемонија, сила. Пукотине у том, такозваном, хегемонијском дискурсу, у ствари опет нека врста „стимулативног“ конфликта, јесу тучњаве за прерасподелу ресурса, јесте прљав веш владајуће идеологије, власт се између себе добацује са слаткишима, но нема њене стварне критике и контроле. Власт се мења само ако се самоубије, а та промена је формално бирократска, али не и суштинска. Да, да, објективно, данас је остатку света сасвим свеједно да ли су у УСА на власти демократе или републиканци, пошто није питање да ли ће НАТО доћи у неки део остатка света, него када ће доћи, зар не? Какве везе има то да ли су у енглеској на власти лабуристи или конзервативци, када се то гледа из остатка света? А тај остатак света, то је све што није УСА, или Британија, или пар држава западне Европе, па чак и у тим земљама огромна популација суштински припада остатку света. Хегемонија. Глобализација. Нема прогреса ако нема конфликта, нема конфликта до контролисаног конфликта, нема контролисаног конфликта ако нема медија, у ствари контролисаних медија. И тако, долазимо на почетак приче, било да посматрамо бројчано мала друштва или државе, било мега структуре. Два, три, ма пет посто диктира правила игре за 100% учесника. И крај приче. Док има ресурса, неће бити услова за демократију. И то је оно што је својствено тренутној путањи цивилизације. Богати ће бити све богатији, сиромашни све сиромашнији, демократија ће све даље бити од себе саме. Конфликти између богатих и сиромашних постаће практично непотребни, пошто се паралелно са цивилизацијом усавршавају облици наметања доминације. Конфликти ће бити могући само унутар кластера богатих, с времена на време нека звезда отргнуће се из јата, али јато поседује огромну гравитациону силу, тако да се равнотежа успоставља брже него што се поремети.

Шта ће бити када понестане ресурса?

За тачан одговор на горе постављено питање, добићете право да 10 минута будете у друштву неког нашег тајкуна, по вашем избору. Или да то буде 15 минута? Можда вам се допадне, шта онда? Тада нећете моћи да бирате, бићете жртва конфликта, оног који се описује као конфликт „вас са вама“, а прави тајкун већ ће то искористити да вас претвори у ресурс. Пазите, неће вас вратити у стање пре наградних петнаест минута, већ ће вас претворити у, шта ја знам, бензин, цемент, струју, можда у неку стоку…вероватно у стоку. Даваћете млеко, кожу, вуну, уживаћете у демократији сећајући се оних ваших петнаест минута. Без бриге, вас се неће сећати нико. Ни медији, нарочито они…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s