Сјајан текст. Могу тек да претпоставим колико је добра књига.

У тексту је прегршт важних теза о медијима, политици, транзицији…Рецимо, теза о томе да су масовни медији преузели улогу цркве у секуларном добу-они (медији) интерпретирају и осмишљавају свет за масовну публику. Ако пођемо од телевизије и штампе, масовне таблоидизираности истих, прихватимо улогу осмишљавања света, тек тада схватамо колико декадентно друштво ми јесмо, у ствари. Тај, макар и осмишљен, свет масе је неутољене глади за сликама (речи су ту, али су некако у другом плану) гузица, сиса, крвавих глава, осакаћених, што људи што животиња. У том низу не ретко место добијају сцене сукоба, туча, насиља, градски тргови под облацима дима од сузавца, запаљена кола. Редом, иду слике што природних што људских катастрофа. Медији, у контексту преузете улоге од цркве, модерирају масовној публици искључиво гнев бога (или богова), са једним јединим оправдањем – публика то хоће, треба, очекује, тражи.

У чему је тајна перманентног опомињања на гнев онога горе, а да нема везе са теоријом завере? Парадоксално је, али што је више декаденције у проповедима цркве секуларног доба, све је мање страха од гнева виших сила у људима. Уместо да је ослобађање од ирационалног страха нешто добро, све је јасније да није, човек човеку све чешће и све лакше одфикари главу, човек свеже и запали другог човека…Човек стрпа седамдесетак људи у хладњачу, узме им паре, остави их негде крај пута кад схвати да су се ови унутра подавили, и оде негде, ваљда да попије пиво, потроши те паре…

Црква је некад била та која је ширила вест. Тумачила је, обликовала у сопствену корист, прилагођавала је условима „на терену“, давала неопходне ноте духовности, одузимала, по свом нахођењу такође, све оно што је сматрала као вишак, и такву одашиљала ка масовној публици. Данас медији раде са најсировијим могућим производом, једино тако је могуће одиграти на карту сензације. Некада се вест да се приближава велика катастрофа, рат, болест била примарно опомена људима да се припреме. Данас, када човек живи у окружењу велике катастрофе, рата и болести, примарно је стално подсећање на то да не вреди припремати се, не вреди склањати се од зла, не вреди чинити ништа зарад сопственог спасења, пошто нема безбедног места. Медији проповедају да сваки дан, сат, па и минут треба живети као да је последњи. Не треба презати ни од чега, народе, ево ти голих гузица и сиса, ма ево ти и гениталија, ево ти свега што се некад звало перверзија, ево ти мушко-мушко, жемско-жемско, ево ти помагала, егзибиција, тако се то ради, пробај, пробај сад, пошто већ сутра умреш, и биће ти жао што ниси све пробао. Као, биће ти жао иако си умро, свеједно, и мртвом ће ти бити жао што се за живота ниси науживао…

Медији, свесно или несвесно, бришу појам безбрижности. Црква је судњи дан чувала и сачувала као моралну опомену, као зрно наде. Медији доводе судњи дан ту, само што није. Рецимо, убиство новинарке и камермана уживо, скоро, ваљда прошле недеље, то је био њихов, индивидуални, судњи дан. Без прилике да се исповеде. Гнев бога сишао је у обичног човека, појединца, са пиштољем. Гнев излази из белог, наоружаног полицајца који убија ненаоружану црнкињу која неће да му покаже возачку дозволу. Гнев је у мађарским цариницима који пендрече сиријце који се провлаче кроз бодљикаву жицу…Медији кажу да је човек, у ствари, бог. Медији проповедају масовној публици такав свет. Има ли места било каквим питањима моралног карактера? Да ли је исправно свету нешто прећутати, вест прилагодити, где је граница пристојности, разума. Вест није више новост, све вести се не разликују по скаредности, већ само по количини, квантитету актера који чине вест. Вест је разарач свести. Некако сам сигуран да то и није циљ медија, али чији би то циљ могао да буде? Медији су само механизам, уређај, апарат, извођачи радова, као што је црква у ствари, вршилац дужности бога доле, на терену.

Сложићу се са тезом да су медији узурпирали улогу цркве. Ограничио сам се само на телевизију и штампу, и то само на слике. Некако, најпростије, или грубље речено, најпримитивније, али тако ограничено, најпријемчивије маси. Наравно, не све телевизијске станице и не сва штампа. Али посматрајући медије као масу, они који одступају у свом понашању од таблоидизације, по својој количини и каквоћи, представљају секте. Још један парадокс, праве секте имају негативан предзнак, а ове медијске баш супротно. Можда баш на тим парадоксима почива објашњење инверзије система вредности савремене цивилизације.

То је највећи могући изазов за обичног човека, не да се избори са својим страховима и стрепњама, већ да се определи између слика медијски модерираних светова, за онај прави. Или да се определи за неку од секти, при чему и овако отуђен, до крајњих граница отуђености, само још више улази у усамљеност, као у неку црну рупу.

***

Још ћу се вратити на горе поменути линк, има тамо пуно интересантних тема. У међувремену, ваљало би отићи до цркве…пардон, раширити неке новине, или бар одгледати неку смрт уживо на ТВ-у…

Advertisements

3 thoughts on “Безбрижност вс гнев

  1. …Све у служби хедонизма. И то „привођење“ судњег дана свакодневном животу, и тај опскурни егзибиционизам инвертног система вредности, и опсада живота ријалити стварношћу… Све, баш све у служби хедонизма. А, што више игара, утолико мање Слободе!!!
    Поздрав М!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s