Ево га. У претходном посту критиковао сам Политику аконто цензуре/аутоцензуре. Жуљало ме је што не објављују коментар који сам послао…

Након неких 9-10 сати коментар се појавио (потписан са „пера детлић“). Пошто је ушао на листу коментара по свом времену слања (рецимо 10:07), мада је објављен око 19:00, којих пола сата пре или касније, чудило ме што је тако „високо“ обзиром да је „пуштен“ после гомиле коментара објављених око 12:00, те 13:00 итд. Може бити да је немар администратора, што да не. А може бити и да се чекао „филтер мајстор“, онај који суди шта може, а шта не може.

Искрено, волео бих да је немар у питању. Немар је баш некако људска особина. Али сам сигуран да то није у питању.

Сам коментар је, реално, баш безазлен, и осим указивања на тоталитаризам нема ама баш ништа проблематично. Субјективно, коментар је „лош“, склепан под утиском чланка на који се односи, и само указује, у једној речи (тоталитаризам) на суштину која је инспирисала и самог аутора чланка, Вукадиновића.

Само пуштање, „качење“ коментара, уместо да обори тезу о постојању цензуре/аутоцензуре, на начин, односно време појављивања, у ствари само је утврђује. Иза „завесе“ постоји неко (нешто) што има моћ да „пали“ и „гаси“ светло слободе изношења мисли, погледа, идеје јавно, на очиглед свих.

Немар није безазлен, али штете које прави „филтер мајстор“ су обично немерљиве. Није бадава направљена разлика „са или без предумишљаја“.

***

Често се питам какав је то осећај моћи, да бираш шта је за јавност, а шта не. Наравно, не пада ми напамет да се залажем за псовање, пљување, вређање по било којој основи. Не причам о „блату“, ни не размишљам о томе. Размишљам о суштини, о критици, о анализи, о свим оним димензијама које су јавно, опште добро. Размишљам о погледима, коментарима који се баве темом, који тонирају, бацају светло или сенку. Причам о сумњи. Све то је, по мени, људско право. Ко то право укида, кочи или ништи, ко то оспорава, очито себе види попут малог бога, а у ствари само се труди да личи на вођу. Па и да је немар, грех је, заслужује признање и извињење (имају имејл адресу, то поље је обавезно).

***

Немам речи којима бих измерио безначајност једног коментара, у мору тешких тема, догађаја. Спознаја о „филтер мајсторима“ и њиховом деловању доводи у сумњу пуно важних ствари, приказује јавност у тачно дефинисаном светлу, све то некако подсећа на намештање велике групе пред фоторафисање. Аутор слике није фотограф, он је егзекутор жеље наручиоца. Наручилац је, ко? Неприкосновени…?

***

Кљуцање пере детлића је досадно, али је важно. Сваки коментар којим се бави „филтер мајстор“ је један откуцај, што пера више кљуца, „филтер мајстор“ има више посла. Што је већи број детлића, „филтерисање“ је спорије, теже…Па ко пре попусти. Да, да, свако ће рећи да паметнији попушта, али ово је пример да правило није универзално. С друге стране, то би била и нека врста антибот револуције…

Који сам ја идеалиста 🙂

Advertisements

4 thoughts on “Кљуцање пере детлића

  1. Али, примећујеш ли…? Није проблем ни да псујеш, говориш ружне речи, претиш, клевећеш, ни у чему од свега тога није проблем. Проблем је ако си фин, а погађаш “у сриду“… Е, то је…

    1. Изгледа…инверзија свега…демократе су у ствари недемократе, напредњаци су у ствари назадњаци, социјалисти су антисоцијалисти…Материја је антиматерија, стварно је у ствари нестварно, писмени су неписмени, и све у свему, као што и рече Бора, ко овде не полуди, тај није нормалан 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s