Вођа само упери прст у једном или другом смеру, ка једној или другој мети, а препарирана маса га послушно следи…

Хммм…Послао сам коментар на текст Ђорђа Вукадиновића, али је цензурисан. У том коментару истакао сам препарирану масу као одличну основу за увод у тоталитаризам. Редакција Политике искористила је своје право да коментар не објави. То право је, очито, дискреционо, пошто коментар није садржавао ни један осврт на нечију личност или приватан живот, а камоли увреде на рачун аутора текста и/или редакције, напротив. Није било непристојног речника, нити претње, говора мржње, те расне или националне увреде, или не дај боже незаконитог садржаја. Није било ничега што је недопуштено, али нема ни коментара, ето зато право редакције називам дискреционим. Ето зато у Србији има цензуре, и аутоцензуре. Ето зато се друштво налази на добром путу у тоталитаризам.

Хајде да мало обновимо градиво. Шта то беше тоталитаризам?

  • службена идеологија која обухвата све виталне аспекте човековог постојања и којој се, бар пасивно, приклања, свако ко у том друштву живи.
  • једна једина хијерархијски организована владајућа партија којом управља један човек (дикатор),
  • систем терористичке полицијске контроле која у интересу партијских вођа подржава али и надзире владајућу партију,
  • потпуни монопол над средствима јавног саобраћаја,
  • потпуни монопол над средствима оружане борбе,
  • централна контрола над целим привредним животом.

Збигњев Бжежински и Карл Фридрих су извели ова главна обележја тоталитаризма. Први који је употребио сам термин био је, нико други до Бенито Мусолини.

Тоталитаризам је сложена појава у друштву. Појединац се претвара у бескорисну масу, у којој се ствара масовна лажна свест и језик као средство масовне политичке манипулације. Тоталитарна држава је држава затвореног типа, односно друштва у коме постоји отпор променама, друштва у коме је социјална покретљивост смањена. Антрополошки нихилизам, односно негација индивидуа је логична политичка последица постојања тоталитарних посредованих друштвених односа. С тога је појам тоталитаризма на својеврстан начин увод у разумевање идеологија попут неофашизма, неофашистичке државе. (*)

Да ли се наше друштво може препознати у овим карактерним цртама? И да и не. Они који препознају све, или макар део, појединци, попут Вукадиновића, или попут Оље Бећковић, или попут доброг броја текстописаца на Пешчанику, бивају префидним методама онемогућавани да доследно следе своје погледе. Режим шаље општу поруку: Избор је ваш, бирајте – приклоните се, покорите се, уклоните се. Они који негирају су препарирана маса, коју је Ђорђе Вукадиновић увео у наслов свог текста, ја само апострофирао у (необјављеном) коментару.

Портали дневних новина (Блиц, Курир, Новости) запоседнути су БоТ-овима, сендвичистима. Њихово неопевано дивљање достигло је ниво феномена, а једини стварни резултат њиховог чињења је то да се текстови на порталима огаде нормалној, непрепарираној јавности. Они квантитетом освајају простор, истрајношћу демонстрирају службену идеологију која обухвата све аспекте друштва, и терају на утисак пасивног приклањања. Више није тајна да су сендвичисти регуларни упосленици власти. Политика, бар по мом утиску, није под нападом сендвичиста. Зашто? Један од разлога може бити то да сендвичисти не разумеју текстове, па се не усуђују да делују. Могу из најбоље намере да направе кардиналне глупости. Могуће је да су за њих ти текстови „претешки“, препарирана маса по дефиницији нема развијену интелигенцију, моћ расуђивања, већ само основне рефлексе (где је вођа уперио прст? тамо? идемо тамо…). Све ово је могуће, али сувише наивно. Изостанак сендвичиста на Политици пре ће бити у позадини односа вође и главног уредника, прећутном договору о ненападању, оно „очи су говориле више од ријечи“… Неки би рекли да шпекулишем, острашћен ударом цензуре/аутоцензуре. Тако је, шпекулишем, али нисам острашћен. Просто, сагледавам ситуацију својим чулима…Удаљавам се од препарирања.

***

Вукадиновић је у свом тексту закључио да је политика у Србији персонализована. На мек начин он упозорава на тенденцију, опасну тенденцију, управљања друштвом од стране једног човека.

Na primer, hajde da zamislimo nezamislivo. Ako Vučić obustavi prodaju „Telekoma”, ako odustane od gašenja i privatizacije lokalnih medija, ako se odrekne ambicije da bude urednik i cenzor svih novina i televizija, ako se oslobodi ovog zakasnelog i umnogome karikaturalnog neoliberalnog i evrofanatičnog štreberaja, ako ne pristane da bude grobar Republike Srpske, ako prestane da se opsesivno bavi opozicijom i urušava sve institucije osim samog sebe – ili ako, za početak, uradi makar nešto od toga – reći ću da je to za pohvalu, bez obzira na to da li će to njemu ili njegovoj stranci doneti popularnost i političke poene. I obrnuto.

Филозофски, нема шта. Овај цитат је нека врста „излазне стратегије“. Нећу се ни приклонити, ни покорити, а ако да бог, нећу се ни уклонити. Вукадиновић има обавезу да заштити Политику од свега претходно написаног у тексту, све смислене критике на рачун вође, па инсценира ситуацију, да замислимо незамисливо, где би он похвалио вођу, без обзира на дрмање „кавеза“, читај рејтинга. Шта рећи, а не насмејати се. Уместо гурања (средњег) прста у око, уместо урчења до краја, уместо прагматичног истеривања депесонификације, уместо стоичког указивања на тоталитаризам (и претње да то чедо прерасте у нешто још грђе), оде Ђорђе у ту своју, препарирану масу. У њој ће и даље имати ту своју слободу, која је у ствари привид. Имаће свој простор на порталу Политике, простор који је исто привид. Имаће све вредности којима и сада располаже, убеђујући себе да су то праве вредности. Тако се то види када се гледа из препариране масе. Изван ње, прејасно је да су то привиди, шарене лаге, играчке за једнократну употребу.

Опрез није за критику. Можда је он основа мудрости. У друштву, у коме је све подређено вољи, расположењу, надахнућу, инспирацији једног човека, опрез је безвредан, мудрост је оков слободне мисли. У контексту баре пуне крокодила, ни корњача са оклопом неће се осећати безбедно. У тим околностима, само у тим, мудрост је у храбрости, храброст у уверењу да човек чини исправну ствар. Ако је човек. Иначе је већ добро препариран.

Advertisements

3 thoughts on “Препарирање масе

  1. „…Ауторитарни режими се одржавају захваљујући апатији чланова друштва и њиховој себичности, односно веровању да репресија система неће погодити њих саме. То свакако значи да већина чланова друштва не жели неслободу али да је трпи јер нема довољно храбрости и способности да ваљано суди о могућим последицама неслободе. Међу њима има и таквих који се на различите начине супротстављају али су по правилу исти означени као узрочници кризног друштвеног стања.

    Питање зашто људи толеришу насиље ауторитарног режима и пристају на неслободу, најчешће постављамо касно. Идеја да цео народ може бити одговоран за ауторитарни режим и неслободу највише и/или једино због тога што је био пасиван на почетку настајања ауторитарних односа често је поткрепљена изјавама појединаца који су у време настајања фашизма веровали да терор не може да траје дуго, или да је, пошто сами нису погођени, најбоље да остану по страни.

    Близу смо истине, дакле, ако кажемо да читаво друштво учествује у развоју и одржавању ауторитарних односа и да је зато одговорно за њих. Пасивност и стајање по страни нису супротност прихватању ауторитарних односа и нису одбрана од неслободе. За освајање или одржавање слободе неопходна је стална борба, непрекидан психосоцијални тонус и тежња да се слобода брани. Пасивност и стајање по страни доприносе развоју тираније. А то значи да нисмо показали солидарност према онима које ауторитарне снаге угрожавају и да има много истине у Рустовљевој динамичкој парадигми да је национално јединство основни предуслов за трансформацију друштва из ауторитарног у демократско.“

  2. Тако је, Стане, пасивност и стајање по страни су пристајање на силовање мозга. Пасивни и стајачи су убеђени да нису и неће бити обешчашћеног мозга. Тргну се тек кад на свом мозгу виде трагове прохујалог насиља. То стање анестезираности може трајати годинама, режим увек користи првокласну анестезију. Кад тад, дејство престане, али трагови и последице остају…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s