Мапа пута. Не оног у ЕУ, који многима први пада на памет. Јанис Варуфакис је у свом говору, на неком скупу, потпуно неважно ком, дао мапу пута у, што би хрвати рекли, Nigdjezemsku, коју ми иначе зовемо Недођија.

Било је у том говору свега. И Езопових инсеката, и плачног грчко-немачког братства и јединства, и митских симбола попут Ифигеније и Антигоне…Али, упркос свему и изнад свега, понајвише ту има једне не толико очигледне, али бруталне демистификације концепта ЕУ.

Evropljani moraju doneti važnu odluku: da li želimo liberalnu političku uniju, spremnu za dijalog sa onima koji su kritični prema aktuelnim evropskim politikama (kao što je grčka vlada), ali istovremeno podržavaju ideju Evropske unije? Ili želimo uniju koja ne toleriše odstupanje od neoliberalnih politika i pokušava da izoluje „nepoželjne“ proevropske snage, na primer, vladu koju predvodi Siriza, makar i na račun evropske demokratije? Dozvolite da pretpostavim da bi druga opcija dovela do jačanja antievropskih snaga, onih koji mrze Evropu i sve što ona predstavlja i pokušavaju da nas odvuku nazad u doba nacionalističkog tribalizma, koji je u proteklim vekovima odneo tako mnogo života.

Овде је у питању судар светова, филозофија, судар духовних вредности. Један свет је грчки, у њему је база дијалог, критичко промишљање, у некој крајњој инстанци Liberté, égalité, fraternité француске револуције. Други свет се, на жалост, своди на двоструке, па и вишеструке стандарде, флуидну нетолеранцију. Сви који се упуштају у дијалог са тим другим светом, наивно и невино, пред вратима тог дијалога морају са себе свући сопствени идентитет, своја поимања социјалне и сваке друге правде, неретко морају ревидирати сопствене дефиниције добра, зла, разума и прогреса. Тако огољени, могу се огрнути послушношћу, беспоговорном дисциплином, искључити своје предајнике и оставити укључене само пријемнике. Варуфакис упозорава куда то води, његов предајник је остао укључен. Небитно је његово упозорење, а битно је то да је неваљао, пошто га није угасио. Ето, то је суштина сукоба два света. То је деоба на две цивилизације. Могуће је да та подела постоји од увек, могуће је да је слоган француске револуције једна обична грешка. Све је могуће, и сам Бора је рекао да за идеале гину будале, а опет касније прозивао анђела да погледа свој дом…Да није било свега пре, не би било ничега после. У том смислу, увек се сетим филма Моја велика православна свадба, или тако већ некако, где отац будуће младе, својим пријатељима каже оно чувено: “ док су моји преци филозофирали, ваши су се верали по дрвећу…“

***

Преговори Грчке и ЕУ су немогућа мисија. Варуфакис је дао три сасвим довољна разлога. Укратко:

Prvo, institucije insistiraju ne ekonomski neodrživim makroekonomskim brojkama…

Drugo, mada je moguće da smo mi ideološki vlada radikalne levice, ono što onemogućuje postizanje sporazuma zapravo su ideološke fiksacije evropskih institucija…

Treći razlog za neuspeh u pregovorima sa institucijama jesu socijalno nepravedne i neodržive mere na kojima one insistiraju…

Без улажења у његова детаљна образложења, треба се запитати како (и зашто) Србија плива у истој тој чорби. Сваки од ова три разлога јако је применљив на Србију, сходно томе, судбина Србије је ништа друго до добра копија судбине Грчке. Садашња српска власт иде, прецизно и дисциплиновано, по мапи пута коју је нацртала ЕУ. Али, као што свака медаља има две стране, тако и свака мапа пута има лице и наличје.

Он поентира, код питања да ли ће Грчка напустити монетарну унију:

Imanuel Kant nas uči da veličanstvo dužnosti nema ničeg zajedničkog s računicom potrebe. Ima ironije u tome što grčka vlada treba da podseća Evropu na misao velikog nemačkog filozofa.

Ето парадокса. Док се Србија понижава да је приме, Грчка се, поносна, спрема да изађе. Мудром довољно. Ми нисмо у стању, не да учимо на туђим грешкама, већ да уочимо сопствене.

***

Варуфакис свој говор завршава вапајем. Иште говор наде. И то од Немачке, од њеног политичког врха. Злобници би рекли да је нашао цркву у којој ће се молити. Међутим, он Немачку подсећа на чињење УСА у претходном периоду, на Маршалов план, на чињеницу да је Вашингтон донео одлуку да се Немачка рехабилитује, и ту одлуку спровео, до краја и без задршке. Да није било одлуке УСА, не би било данас ЕУ. Ако не буде сличне одлуке Немачке по питању Грче, реално је да неће бити ЕУ, што је мањи проблем за све, али то ће бити опасан показатељ одрживости, или неодрживости, једног концепта, заједнице, чија суштина није заснована да хуманистичким тековинама, већ управо нехуманим интересима гомилања богатства и привилегија релативно малобројне групе (интернационалног састава) на уштрб многобројне сиротиње. Поставља се питање исправности квалитета одлуке Вашингтона својевремено, али кога стварно брига данас што је УСА, зарад својих интереса, створила Франкенштајна…

***

Ни један, али ни један српски политичар неће се усудити да коментарише говор Варуфакиса. Ни један економиста, па ни финансијски експерт неће се огласити. Мада сам сигуран да су сви они прочитали овај говор. Говор који је, по мени говор наде, шта год та нада била. У говору Варуфакиса налази се, по мом мишљењу, апсолутна предикција будућности Србије, и других балканских земаља, па и шире, комплетне јужне Европе. У њој је клица једне изнуђене будуће уније. Отпор доминацији могућ је, тежак, паклен, али могућ. На столу је једна нова мапа пута, питање је зрелости путника да се по тој мапи владају. Из тог угла, Србија је тренутно најмање зрела…

***

Добро би дошао неко са визијом. Неко са храброшћу, рациом и урођеном, усађеном одговорношћу за сопствени род. Нигде никог на видику. Тамна је ноћ…

Advertisements

5 thoughts on “Пут, тунел, светло, или на грчком δρόμο, τούνελ, το φως

  1. … Јасно и доследно поимање Слободе је критеријум стицања идентитета и остваривања индивидуалности. Нема сумње да је тај рефлекс у Грка снажан, а на колектовном плану, вероватно доминантан. Не кажем ово тек реда ради и без покрића. Сведок сам, наиме, вишегодишње борбе локалног становништва једног села на најисточнијој обали Халкидикија против једне светске мегакомпаније за ископ злата на локалном подручју. И премда су основни разлози конфронтације еколошки, из сваког поступка мештана, сваког гласа против, сваке идеје… исијава пркос и велика љубав према Отаџбини у мери која заиста уме да опчини и остави без даха. Замислите како у таквој атмосфери, у топлој, звезданој, јулској ноћио дјекује песма Никоса Ксилуриса ((Πότε θα Κάνει Ξαστεριά) традиционална песма крићана из времена борбе против турског освајача), иконе грчкoг отпора диктатури када је као у трансу, одлучно и са сузама у очима, запева пет хиљада људи… У ТОЈ ТАЧКИ ПОЧИЊЕ РАЗЛИКА…

    ПОЗДРАВ М!

    1. Нашем народу су најважније дефиниције Слободе, Правде, па и Демократије практично у крилу, наврх носа…а ми би да не будемо ми, ми би да будемо Немци…тек кад нам та Тачка, попут балвана, ископа очи, тек тада ћемо бити у стању да прогледамо…поздрав Стане

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s