Јуче је скупштина почела да расправља о Lex Specialis-у за Београд на води. Премијер је упориште за доношење овог посебног закона нашао у више тачака. Једна од врло интересантних је тзв. јавни интерес. Дефиниција јавног интереса не постоји у Уставу државе, а то онда у квази-демократијама отвара огроман простор да се врше тумачења. Политичари су у тим ситуацијама најпристраснији, то проистиче из њиховог поимања власти, моћи и утицаја на рају, али и на институције система.

Океј, уставна дефиниција јавног интереса не постоји. Али постоји, на пример, Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција, и рецимо неки тамо члан 6. који дословце каже:

Radnje koje su zabranjene funkcioneru

Funkcioneru je zabranjeno da javnu funkciju koristi da bi uticanjem na odluku zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti ostvario korist sebi ili drugom, stekao neko pravo ili pogodnost, zaključio pravni posao ili na bilo koji način interesno pogodovao sebi ili drugom.

Постоји у наставку овог члана закона и децидно набрајање шта све је забрањено функционеру, рецимо:

1) stekne novo ili ostvari postojeće pravo za sebe ili drugog, ako time krši jednakost građana pred zakonom,

3) primi, traži ili prihvati neku vrednost ili uslugu radi glasanja o bilo čemu ili radi uticanja na odluku nekog organa, tela ili pojedinca,

4) obeća zaposlenje ili neko drugo pravo u zamenu za poklon, obećanje poklona ili neku drugu korist ili pogodnost,

5) utiče na dobijanje poslova ili javnih nabavki,

7) koristi, radi sticanja svoje ili tuđe koristi ili nanošenja štete drugom, znanja i obaveštenja do kojih je došao u vršenju javne funkcije ako ona nisu dostupna javnosti,

8) ograničava, radi sticanja svoje ili tuđe koristi ili nanošenja štete drugom, pristup javnosti znanjima i obaveštenjima koja su od javnog značaja a nisu zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom na osnovu zakona proglašeni državnom, vojnom ili službenom tajnom,

Да ли је уопште правно могуће да специјални закон који у својој бити има довођење једног, у овом случају потпуно одређеног инвеститора, у повољнији положај у односу на остале, потенцијалне инвеститоре? Да ли је излагање Премијера у скупштини утицање на одлуку законодавне власти? Да ли специјални закон треба да омогући стицање неког права или погодности? Или ће Премијер интересно погодовати својим поступањем у вези са овим законом, конкретно другом, том инвеститору?

Ако би се у првом ставу ово члана, реч функционер заменила речју Премијер, он би просто гласио:

Премијеру је забрањено да јавну функцију користи да би утицањем на одлуку законодавне…итд, итд, једном речју, Премијер, који је узгред буди речено и правник, крши већ први став овог члана закона самим излагањем у скупштини.

Суштина је да је тзв. „јавни интерес“ неко правно надбиће које, ако га довољно гласно прогласите (да не кажем да се што више и што чешће дерете о томе) добијате неку врсту надимунитета (пошто имунитет већ имате). Још је Душко Радовић, ако се не варам, говорио: „сви смо једнаки, само су неки малко једнакији…“. У вези јавног интереса постоји пуно размишљања:

Zaključci ili doktrine nalaze se u rasponu od Adama Smitha (javnom interesu obično se najbolje služi tako da se ljudima dopusti da ostvaruju privatne interese) do Karla Marxa. Ne postoji jedinstven i apsolutan stav. Pekari koji prodaju kruh istovremeno zadovoljavaju i javni i svoj osobni interes. S jedne strane raspravlja se o opasnosti od monopola, o nedjelotvornosti privatnih vlasnika u nekim poslovima, o neophodnosti da javnost kontrolira određene grane, a s druge o nedjelotvornosti državnih poduzeća i njihovoj nesposobnosti da zadovolje interese javnosti kao što to mogu manja privatna poduzeća.

U svakom slučaju, pojam javni interes ukazuje na namjeru koja često ne uspijeva osigurati provedbu. Tu postoji razlika između svrhe i rezultata. Ekonomisti raspravljaju o tehničkoj efikasnosti ili efektivnosti usluga ili grana, koje bi trebale biti kontrolirane u interesu javnosti, a zaključci su raznovrsni.

Значи, постоје искуства, и она управо говоре да постоји разлика између сврхе и резултата. Економисти, каже, расправљају, то је оно што нас очигледно тек чека, у једној причи која је на самом старту кренула противправно. А ако нешто почне наопачке, тешко да може добро да се заврши, ако се уопште икада и заврши.

Све ово је само још један пример који показује да закони постоје, али се не поштују и не спроводе. Они се тумаче, од случаја до случаја. И није ни битно да ли су то наши закони, да ли смо их преписали од јЕвропе, ма то је све неважно, важно је постојање надљуди, који су то постали легалним и легитимним путем. Зато је ненормално важно схватити да су избори у квази-демократским друштвима механизам успостављања надљуди на позиције апсолутних и неограничених права и слобода, а на штету управо оних који у тим изборима учествују. У томе лежи корен сваког зла, које временом и пажљивим потезима изабраних, постаје неизбежно.

Питање је зашто се не оглашава рецимо онај неки савет за борбу против корупције. Бољег примера коруптивног процеса нема од Београда на води. Овде је на делу један улизички пример понашања целокупне правне струке, која чека да види има ли икакве користи за њу (част ретким изузецима).

Јуче је у више наврата Премијеру постављено једно просто питање, на које он није просто одговорио. У суштини, одговорио је обећавањем запослења (што је исто кршење Закона о спречавању сукоба интереса, члан 6. став 4), обећавањем добијања послова (исти закон, исти члан, само став 5). Питање је гласило: „Колико ће све то, тај Београд на води, да кошта грађане (Београда, па и Србије)“.

У приватном предузетништву, да не кажем код предузимача, бар на територији Београда, све се колико-толико унапред зна. Ви имате парцелу, али немате пара. Дође баја који има паре и каже вам: „Ја ћу на овој твојој парцели да сазидам солитер. Кад завршим, твоје је, рецимо 30%“. Значи, баја направи 800 квадрата, ваше је, сутра 240 квадрата. Проценат варира од локације до локације, односно од дела до дела града, буде он и 25% па и 20%, али то је већ небитно за суштину. Нека је парцела мала, рецимо 5 ари, један ар вреди рецимо 30,000 еура, вредност плаца је 150,000 еура. Власник земље, када се све заврши, добија у власништво 240 квадрата, па нека сваки квадрат вреди 1,000 еура, противвредност је 240,000 еура. Математика је крајње једноставна, власник земље је зарадио 240000-150000=90,000 еура, баја је зарадио (800-240)х1,000-800х400=240,000 еура. Пример је веома прост, али је суштина у интересу. Овде је реч о личним интересима, али обзиром да новоизграђена зграда иде на тржиште, има и неког јавног интереса. Сваки власник парцеле у Београду ретко првом баји-предузимачу да да зида, више њих прође и нуди услове, почев о збрињавања власника земље док траје зидање, преко добијања папира, погађају се проценти, евентуалне гараже, пословни простор у будућој згради. Али, ретко на прву лопту, ретко само са једним предузимачем. Значи, обичан грађанин спроводи неку врсту тендера, јавне набавке. Град не мора? То или говори да је град Београд екстремно богат или су работе „мутне“. Поента је у директној погодби коју Премијер жели да наметне за Београд на води, без имало савести према вредности земље која му припада у односу рецимо један подељено са два милиона (колико Београд има становника). Иначе, негде је било објављено да ће Београд на води имати 1,850,000 метара квадратних стамбеног и пословног простора, нека просечна вредност свега што се направи, укључујући и инфраструктуру и све живо, буде 3,000 еура по квадрату, онда је јасно да цела инвестиција вреди преко 5,5 милијарди еура. Зарад поређења, мост на Ади се ценио од 100 милиона до чак 180 милиона еура, што је око 35 пута мање. Да не ширим причу о мосту на Ади, али мислим да ће га генерације и генерације плаћати, али нико још никада није рекао када ће тај објекат бити у пуној функцији, обзиром да на десној обали Саве тек треба направити гомилу објеката (тунела) да би мост имао пројектовану сврху.

Јуче су СПС-овци одмах потрчали да кажу како подржавају Премијера. А њихов Мрка прави Прокоп, између осталог, преко двадесет година, ако не и више. Нико живи више не зна колико је ту богатства сахрањено, и за чије бабе здравље. Нашла рупа закрпу. А да, а обилазница око Београда? Мрка, Веља, па опет мало Мрка, па Веља из потаје. Сви наши фараони…

Премијер још брани Lex Specialis тиме што хоће да претекне „тајкуне“. Тајкуне не треба претицати, ваљда. Њих треба у ћорку, а кад су у ћорки онда претицање нема смисла. Али ни тај „посао“ са ‘ватањем тајкуна не иде. У ствари, тајкуни баш добро дођу за ову причу, народ се ложи на такве, цинично-пакосне перформансе.

А струка? Ма ко *ебе струку. Урбанисти, архитекте, грађевинци, чему то служи, а уз то и не ради. Струка је у више наврата рекла зашто пројекат није погодан. Струка је и рекла да се Београд „гуши“ првенствено у хаотичном саобраћају, о нефункционалном насељавању, а о тренду сталног пораста броја становника да се и не говори. Зашто се не прави метро? Колико би коштао метро? Има ли град неку листу краткорочних и дугорочних приоритета. Ма јок, кола хитне помоћи не могу да прођу кроз хаос преко Газеле по пола сата-сат, кад је шпиц. Људи заробљени у колима, ни тамо ни ‘вамо, не дај боже да те потера у клозет, можеш само да чучнеш уз еластичну одбојну ограду. Али све ће то да реши Београд на води. Зар не?

Праву боју читавој овој причи, нешто попут печата на голом дупету, дао је у ствари Палма. Рече он, жив ‘ладан како је, кад је био у Дубајиу видео највећу зграду у Европи. То је то. Пусти море законе, јавни интерес, пусти корупцију и тајкуне, све нека иде у вражију матер, човек, наш човек, изабрани представник нашег народа, легалан и легитиман, видео је тамо, у том Дубаиу највећу зграду у Европи. Није Београд свет, можда је некад био. Палма је свет, наш свет. Наш лепи неписмени, глупи свет. Можда нам тако (такви) и треба(ју). Свима лепо, и забавно. Само нико не зна ни где је, ни шта је, ни како ће, ни шта ће. Важно је да се окреће…

Advertisements

5 thoughts on “Belgradum ad aqua/acta

    1. Ко би се сетио свега :-)…А Мрка је највећи гробар српске грађевине, и кад би постојала листа највећих друштвених штеточина, Мрка би био сам са собом први, па три места нико, па тек онда неки попут Веље или Дробњака или сл. Све ће то народ позлаћивати, док год га (народ) не истребе 😦

  1. Bravo, kakvo je ovo seciranje do u sitna crevca… Al’, obavezno jagnjeća, da ne uvredimo drugara-investitora. Jer, u ovo doba neoliberalizma nije u redu da o Rusima pričamo kao o prijateljima (sve je to “go interes“). Ipak, o ovima sa kojima smo se igrali u pesku, logično je… Gradimo kule od peska…

    1. Ово око Београда на води, то у суштини и није на душу неолиберализма, мада је добра подлога. Ово је најдрастичнији пример односа према друштвеним добрима, ресурсима, потенцијалима. Било је овде узурпација, отимачине, може се наћи безброј доказа „освајања“ имовине после ’45 на пример, када је проста и примитивна маса своју победу ревалоризовала…Е ово је то, Београд на води је ревалоризација победе на изборима, а не никако визија или пандан Ајфеловом торњу. А само један, један једини посто од вредности, од 5,5 милијарди евра је 55 милиона евра, а 1% се лако „изгуби“ у маси простоће и примитивизма.
      Београд није ни свестан надолазеће окупације напредњаштва, није ни спреман за то. Када схвати, биће касно…:(

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s