Скоро сам негде прочитао петпарачки текст о одликама српског менталитета. Ту су, редом, несталност, смрт, жртве, мудрост, надреализам, хероји, контрола имулса, сујеверје, жилавост и хумор. Обзиром да је реч о избору неког маркетиншког консултанта, једна доза пренаглашености оваквог избора је потпуно разумљива и прихватљива. Циганин је увек хвалио свога коња. И увек ће. Оно што је много озбиљније је збланутост свих оних који слушају ту хвалу, а нису Срби.

Шта је несталност? Превртљивост. То је данас општеприхваћена позитивна особина. Само се не користи реч превртљивост, већ способност прилагођавања општим трендовима. Имамо ситуацију да су први људи државе, председник и премијер, били недоследни на свом политичком путу, а то их је довело до самог врха власти и моћи. Вечито присутно питање на које не постоји одговор је, када ће се опет испољити несталност. Дакле, не да ли ће се она испољити, него када, у ком (опет повољном) тренутку.

Шта рећи о жртвама, жртвовању. О томе се у Срба ионако само прича. Нема Србина који нема осећај закинутости од стране фамилије или пријатеља. Нема таквог који није дао све, а добио ништа. У суштини, реч је о кукњави, себичлуку, претераном самољубљу. Нема жртве без циља, али циљ се никад не спомиње. Да се помене, вероватно би његова вредност обесмислила жртву. Жртва је добра макар и не постоји, макар се само назире у наговештају. Може добро да се капитализује. Сетим се увек премијера и његове патетичне приче о 24/7 раду. Који узгред буди речено даје никакве, или готово никакве резултате, али то није битно. Битна је прича о жртви…

Оно што се ни мало не уклапа у списак је мудрост. Она не иде под руку са надреализмом, сујеверјем, а нарочито не са импулсивношћу. Значи, као у тестовима где треба избацити уљеза, овде мудрост никако не припада. Или, пластичније речено, ако се нација налази у некој врсти шизофреног стања, ако кола незаустављиво иду низбрдо, нема ни „м“ од мудрости која би све то на време превенирала. И то су чињенице. Али самољубље не дозвољава да на листи нема мудрости.

Надреализам. Машта преведена из снова. Ослобађање од окова норми и морала. С једне стране, то све некако лепо звучи, с друге стране, овде се машта сатире, овде одавно нико ништа не сања. Ослобађање од окова норми и морала обавља се преко воајерских ријалити програма, које нико не гледа, а сви препричавају. Реч је о хипокризији, лицемерју. Реч је о жељи да се сурови хиперреализам затоми привиђањем надреализма. Реч је о самолагању, или да звучи модерно, о аутолагању.

Хероји. Ту је проблем. Реч је о идентификацији. Неко ко живи у својој жртви, и од своје жртве, не може имати слику хероја. Због сопствене слике. То и није селфи, то је више икона, и само ту провирује горе поменути надреализам. Нема у Срба хероја, а да није умро од сифилиса или трипера, или да није убио кума, или да није имао болесно дете. Нема таквог, а да му на сахрану нису дошли само клошари и џепароши, ако му се и зна место укопа. Нема у нас хероја, а да није бар мало био луд, или настран, или оностран. Ближе за корак ђаволу него Богу. Ево и последњег херојства, пад хеликоптера, где званичници пишу и причају да су хероји били под алкохолом. Најбољи од свих пилота, а возе пјани. Ако су нам најбољи такви, какви су нам онда остали?

Контрола импулса. Брецање…И то се намеће као позитивно својство, довољно је погледати ТВ, па и новине отворити. Издирање је схваћено као строго претпостављени образац понашања власти. Ене задње конференције за штампу премијера. Ма шта задње, све те конференције личе једна на другу. Реч је о елементарној пристојности, односно непристојности. Бахатости. А у ствари о базичној несигурности. Реч је о насушној потреби да се сакрију незнање, неспособност, нестручност и немоћ. Реч је о недораслости, незрелости.

Сујеверје је ОК. Кад ничег нема, кад је све бушно и празно, сујеверје дође као терапија.

Жилавост. Отпорност, моћ да се ужасно тешки путеви прођу, а да се преживи. Тога у Срба нема већ сто година, од преласка преко Албаније. Да се искаже жилавост, реално, било је прилика од онда на овамо. Али није било жилавости. Није ово замерка. Можда је изостанак жилавости у складу са превртљивошћу, па и са односом према жртвовању. Не треба да се заносимо да смо жилави, само би волели да смо такви. Демантује нас стварност.

Хумор. О да, нема тога што се не може окренути на шалу и зајебанцију. Можда некад било. Ко је скоро чуо неки нови виц? Све је бајато, ако и није, онда је римејк неког прастарог вица. И није проблем у томе што нема повода. Не, у питању је дух. Он је затворен у боцу, а боца је од тамног стакла. Нити се из ње види напоље, нити се споља види на шта то унутра личи.

Нисам прескочио смрт, само сам је оставио за крај. У односу на све народе света, ми кроз Маратонце имамо својеврсни манифест о смрти. Избезумљени Диклић, то што је убио Кристину представља као круну освете, а то што је деда спалио Ђенку треба схватити као нехотицу, омашку, при чему је суштина да Ђенки припада свака част јербо је оправио вуруну. Или, рецимо, Сабирни Центар. У коме је прелазак одавде тамо и обратно, дат тек као, готово стална могућност. А нема ничег дефинитивнијег од тога да таква могућност не постоји. Па зато, хајде да се са тиме, бар мало поиграмо. Понекад, посматрајући укупну ситуацију живота у друштву, помислим да је Србија један такав сабирни центар, где се сви крећу тако што лебде изнад површине, бескрвни, а опет колико-толико дотерани, и сви за по нешто ускраћени, али са неуслишеним захтевима, молбама, жељама па и честиткама. И нема тога ко се бар мало не би вратио у живот, али се свако због својих разлога не враћа. Свако је пронашао за себе неки смисао у границама тог сабирног центра, и сада се бави искључиво идеализацијом и рационализацијом истог, иако зна да живот постоји. Свако ужива у својој бесмртности, још за живота. Мислим да је овде реч о социо-патолошком проблему, а не о менталитету…

***

Генерализације су, у принципу, незахвалне. Тако је и са причом о менталитету. О свакој ставки са листе могла би се написати књига, претходно обавити озбиљно истраживање. Па и након свега тога, тешко би се могло оценити да ли је реч о типичним карактеристикама, шта више, пуно ставки са листе би нестало, показало би се да су то у ствари само жеље да нас виде таквима. Мислим да је област која се тиме озбиљно бави антропологија, и то баш друштвена антропологија. Било би веома интересантно видети шта наука каже о типичним особинама менталитета. Али, ово није доба науке већ рекламе. Доба једног јединог закона „купи ме – продај ме“, транге-франге. Тако је и менталитет постао роба, а да објективно нема озбиљних разлога за то. Стварне особине, па и вредности остају у мраку, у неком буџаку, под светлима рефлектора су жеље, неутемељена уверења, непроверене вредности. Ако постоји нешто попут „колективне свести“, понекад ми се чини да је народ последњих сто година у стању колективне несвести. Како другачије објаснити разне важне потезе који су се сви свели на једну једину тезу, да је Србија све што је добијала ратовима губила у периодима мира, који су након ратова наступали. Или, колико је менталитет утицао на то да се никад не утемељи тзв. национални интерес, а да се основ, претпоставка националног интереса-национална држава утапа, губи, или данас, поводи и утерује у наметнуте оквире који једино нуде леп поглед кроз решетке кавеза.

***

Оно што несумњиво недостаје листи, а високо би се котирало, је завист. Тек кад се прође по Србији, види се лепо слика зависти, и осим што се види, она се да и измерити, не по броју цркнутих комшијских крава, већ по висинама кућа комшија или не ретко чланова једне фамилије. У Срба компетицију подстиче завист, а мислим да то није тако код других народа, или бар није толико изражена. Велика последица зависти је та да се сваки наговештај успеха брутално опструира, а не ретко и санкционише. У других народа колектив подстиче успех појединаца, конкуренција је здрава, у Срба је успех купљен, намештен, договорен, или бар објекат бескрајних теорија завере. У Срба је боље сакрити успех од свих, то је нешто што је срамота. Или, шта тек рећи о „кићењу туђим перјем“? Док је то у свету као појава прилично инцидентно, у Србији је то неписано правило. Завист је зло, али га наше друштво не санкционише. Некада се са завишћу спрдало, данас се и то покушава уновчити…

***

Или рецимо, алавост. Стан на стан, кућа на кућу, пара на пару. Неумереност, у нашем друштву, има све облике неизлечиве болести. Тешко оболели не бира средства и методе када му је живот о концу, проба све од конвенционалне до алтернативне медицине, акупунктуру, третмане свим и свачим. Тешко неумерени исто не бира средства када увећава имовину или моћ. Код свих рационалних група опште је правило да је тежи задатак одржати иметак него га повећати, код нас је то обрнуто постављено. А то је последица похлепе и незаситости. Откуда то потиче? У првом реду из породице, из васпитања. Али шта је довело до тога да то зађе у породицу и васпитање? Како је то (било) могуће у једној изразито традиционалној, па што не рећи и изразито хришћанској скупини, да се похлепа афирмише, односно да друштво нема изграђене механизме да је осуди и санкционише…

***

Оно што је веома изражено код нас је чињеница да не учимо на сопственим грешкама. У ствари, ми имамо проблем да грешку прихватимо. Увек је неко други крив, увек се траже оправдања, а у ствари инсистира се на изговорима који треба да оправдају нечињење, или наопако чињење. Врло ретко се у нашем друштву до привилегија долази заслужено, одрицањем, зато се на привилегије гледа просто, олако. Нема основног осећаја да су веће привилегије без веће одговорности шарена лажа. У задњих петнаестак. можда и више година, како је држава постала партократска и како су и најбезазленија радна места постала власништво странака, вероватноћа појава грешака и глупости је постала абнормална. Истовремено, одговорност је толико релативизована и банализована да се друштво свакодневно среће са све тежим и тежим последицама таквог стања. Грешке се не прихватају, не признају, не поштују и анализирају. Грешка није могућа, ако партија или власт не каже да је нешто погрешно. Значи, грешака нема, друштво је безгрешно, а упркос томе ништа не функционише нормално, нема прогреса, нема бољитка. И нико се не запита како је то могуће. Признати грешку овде значи признати слабост, то је срамота. До савршенства су развијени механизми маскирања грешака, грешке се „размазују“ по целом друштву, а да друштво тога и није свесно. У тако настрано конципираном друштву, није ни реално очекивати да они који се не разумеју ни у шта а на важним су функцијама уопште схвате да чине или су починили грешку. Нижи слојеви у хијерархији моћи или одговорности увек се угледају на више слојеве, па се пошаст неувиђавности шири попут вируса. Грешке се понављају, и не ретко усавршавају, и нема ничега што може да утиче да се такво стање промени на боље.

***

Могао бих тако данима. Чему то? Све се у ствари своди на инфантилност, незрелост. То је генерална црта нашег менталитета. Ова оцена није пежоративна, само је оцена. Проблем потиче из интензивног занемаривања просвете, образовања, али исто тако и услед грубог занемаривања хришћанских, односно баш управо православних вредности, и то не оних које истичу самог Бога, већ човечност.

Наша представа о нама самима је из неког фотошопа. Разумљиво је то. Мада се ради о самообмани. Тако је све лепше и лакше. То је самољубље, нарцисоидност на социолошком нивоу. Или је то још један пример социо-патологије. Како год, у томе смо значајно далеко од данашњице. Не гледамо око себе, док се сви други труде, макар само труде, да нешто по том питању поправе. Овде се и то фингира, булазни се о промени свести, уместо да се тражи излаз из несвести. Овде се прича о раду намеће као основ промене свести, а да се није анализирало да ли смо лењи, и ако јесмо, зашто смо лењи. Нисмо ми лењи зато што смо такви, већ зато што смо непросвећени, полуписмени и неписмени, па тек онда све остало. Такви, недоакани, ми као друштво и као народ, све дубље и дубље тонемо у несвест, а тамо нас чека обамрлост и опуштеност, еко стање које се постиже седативима или лаким дрогама. Нашем друштву треба просвета, сада и одмах, да би генерације које долазе добиле значајно кориговану слику о друштвеним вредностима, о херојима, о стварној мудрости, о стварном осећају сигурности, па на крају крајева и реалном осећају страха. Генерације које долазе свој циљ виде искључиво „тамо далеко“, тиме показују виталност (или жилавост) с једне стране, али исто тако се друштво (или народ) прогресивно утапа и нестаје. Тиме се та виталност поништава. То указује да Срби као народ нестају већом брзином од „нормалне“. И промена те брзине нестајања била би национални интерес број 1. Данашња власт, попут слона у продавници кристала, удворичком политиком брзину нестајања из четврте пребацује у пету брзину и тај свој маневар представља као нацинални интерес број 1. А то свакако није мудро, а нарочито није поштено. Опет, данашња власт је израз воље народа, и то је баш добар пример стања свести, односно несвести. Само у несвести се човек одриче свог идентитета, или можда још када га је притисла огромна мука, таква да му је живот под претњом. Да ли је Србима живот под претњом? Мислим да није.

***

Било је пуно утисака ове недеље. Шешеља траже назад у Хаг, Влада то представља као напад на њу, кад су га послали овамо, Влада је то представила као напад на њу, данас почињу прогуравање Lex specialis-а за Београд на води, свако опонирање биће представљено као напад на њу, све што се дешавало после пада хеликоптера, сваки помен министара, Влада представља као напад на њу. Повремено влада све то представља као напад на Србију, као понижавање српске државе. Да ли је све то баш тако? Наглашавање осећаја угрожености треба да појача и учврсти Владу. Последња примена истицања угрожености је била шиптарска, и полако, корак по корак довела је до тога до чега је довела. Да ли српска Влада примењује исти концепт? И ако је већ тако, до чега то треба да доведе? Који је крајњи циљ, осим што дужег опстанка на власти? Да није неки национални интерес улог? Или је то, као и у случају шиптара, само још једна демонстрација незрелости, неукости, неимања ичег светог, поштовања вредног. Рабљење осећаја угрожености увек се своди на причу о дечаку Перици и вуку, и наравоученију да кад вук одистински нападне, неће бити никог да Перици помогне. Нешто ми баш говори да ће по истом принципу проћи и шиптари и актуелна власт. Као и у свему, тако и у овоме, само је питање времена…

Advertisements

3 thoughts on “Уместо утиска недеље

  1. Ако ми верујеш, вечерас сам са другаром имао тај исти закључак. Додуше, нисмо помињали Перицу, али јесмо да је сваког владара имао ко да ожали (његови искрени следбеници), а овог заиста неће имати ко.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s