Како време пролази, све је јасније да Београд неће стићи до статуса „на води“. Истина, чишћење простора је почело, али Београд неумитно тоне. Пример број 1: некада градска, сада страначка телевизија, Студио Б направила је прилог радног наслова „кад ботови проговоре.“ Некада Студио Б(еоград), сада ће да се прекрсти у Студио Б(от), мада сам садржај и концепција информативног програма дефинитивно вуку на Студио СНС. Додуше, око употребе кратице, да не кажем скраћенице СНС, може да дође до конфликта са Пинком, у неком тренутку у будућности, блиској будућности. Природно је да регионални ТВ могул након Pinka, Pinka 2, Pinka 3, Pinka Action, Pinka Action 2, Pinka Action 3, Pink and Roll, Pink BH, Pink Classic, Pink Comedy, Pinka Erotic 1 do 4, Pink Extra, Pink Family, Pink Fashion, Pink Film, Pink Folk, Pink Folk 2, Pink Horror, наравно и обавезно Pink Kids, те Pink Live, Pink Movies 1 do 3,  Pink Music опет 1 do 3, Pink Nostalgia, Pink Pedia, Pink Plus, Pink Premium (није премијеријум, ако неко нестрпљиво чита), Pink Reality, Pink Soap, Pink Style, Pink Western, Pink World, Pink Zabava (хоће ли неко ово да пријави Гинису?), елем очигледно је да све има, само нема Pink SNS. Како и зашто је то могуће? У ствари, непотребно питање. Боље је ово, ако сад ботови проговарају, кад ће да марширају? Да се сви остали склоне на време.  Него, хајде да погледамо много интересантнији пример број 2: Академски парк добио капије и следује му закључавање током ноћи. Претходно је опет обављена сеча „опасних по живот грађана“ старих и трулих стабала, и садња неких украсних крушкица које неће пребацити два метра за цео свој век. Врхунска брига градске власти-грађани нису ни свесни колико је ‘ладовина кестена опасна, колико је та ‘ладовина место потенцијалног окупљања случајних шетача зарад предаха, и тад, код тог случајног окупљања може доћи до случајне размене мисли, или не дај боже, случајне комуникације случајних шетача, а кад дође до тога то је несагледиво опасно. Случајно је, спонтано је, у ‘ладовини је, пашће реч, па реч, а где то може да одведе, то ни неки фиктивни, неплагијаторски министар Стефановић не би могао да замисли, а камо ли да исконтролише…Уосталом, сву бахатост и бескрупулозност објаснила је Искра Крстић у тексту који сам прочитао на Пешчанику.

И тако, док украсне крушке расту, док се ружичасти снови умножавају, Београд полако али сигурно тоне повлачећи за собом ка дну све своје по чему је био препознатљив и аутентичан. У том потонућу, са порастом дубине, чиста физика, расте и притисак. Неписмена власт пазарила је дипломе, али на тим дипломама не пишу ова проста правила физике. Не пишу ни правила математике, социологије, урбанизма, правила одговорности, а понајмање правила морала. На тим јефтино плаћеним дипломама, осим њихових имена и имена њихових ментора, пише само да „све почиње од тебе“. Иако и сами знају да су купили дипломе и да нису у конкуренцији са онима који нису купили већ радом и одрицањем стекли исте, они ипак слепо верују у то „све почиње од тебе“. Ако су на тим дипломама њихова и имена њиховх ментора истина, онда је истина и то фамозно „све почиње од тебе“. И све друго је неважно. А у ствари, све је лаж, само гола лаж…

***

Овој недељи је запала годишњица бомбардовања. Мала Милица би имала деветнаест. Њено име је вероватно најлепше српско име, њених деветнаест би сигурно били њој најлепших деветнаест, можда би се заљубила за цео живот, завршавала би можда гимназију и маштала о првом летовању са друштвом, без досадних родитеља. Ко зна, можда би урадила и неку тетоважу, кришом од свих осим најбоље другарице. Ко зна…Ко зна вредност сваке од њених, до сада шеснаест, непроживљених година? Ко зна да ли би била првакиња фолклора или наследница Иване Шпановић или Нађе Хигл, неважно. Ко зна? Један издегенерисани саксофониста, или свих деветнаест издегенерисаних који су одлучили баш тако. Да знају. Да смрт дају, да на њој не штеде. Да смрти, која траје једва трен, преко уранијума просутог по Србији, дају трајност, скоро бесконачну временску димензију.

Ко зна? Можда зна наш премијер када зове издегенерисаног Тонија Блера да га пита за савет. Њему је све јасно, он све зна, само му треба савет од злочинца. Од џелата. Од таквога, свима је јасно какав се савет може добити. А можда ту и није у питању савет, можда је све у циљу одржања илузије да си важан, да си вредан. Код обојице. Надам се да је само то у питању.

С тим у вези, без имало обзира на жртве, власт наставља да потписује споразуме са НАТО пактом. Раније је то био СОФА споразум, сад ИПАП. Можда нам неко и каже шта још треба да се потпише па да капитулација буде коначна. Некако, са фашистичком Немачком као да је све ишло много једноставније.

Уз дужно поштовање свих српских владара, свих величина и громада, чија имена су запосела главне београдске џаде и сокаке, недостаје једно. Нема улице „Мале Милице“, тамо где се распростро булевар Кнеза Александра Карађорђевића. Да, баш тамо, да сваки службеник америчке амбасаде зна да га гледају Милицине очи, сваког новог и новог јутра. И сваког новог и новог америчког службеника. И тако од сада па заувек. Па ако опет преселе амбасаду, ми да преселимо име улице. Док је света и док се окреће. Друго ништа не можемо, друго нам ништа ни не треба. Оно што нам треба, то су нам убили, оно што нам следује, то су нам добрано затровали.

***

Пао је немачки авион, изгинуло 150 људи. Било је и људи са ових простора међу погинулима.

О нашем хеликоптеру још ништа конкретно, ништа званично. Истина се кује, а да ли ће да окива?

***

Некако баш вечерас султан Сулејман удавио је свог сина првенца Мустафу (на неком од горепоменутих Пинкова). Сулејман је Мустафи био и биолошки и политички отац. Убијајући политичког сина он је убио и биолошког сина. А Сулејмана су звали и Законодавац. Негде сам прочитао да у згради представничког дома УСА има његова биста, или рељеф лица, не знам тачно, да симболизује значај и вредност закона и правде. Неко је одвагао све то, давитељ рођеног детета нашао је своје вечно место у неком ходнику или на неком зиду где пролазе све важне УСА фаце. Шта је једно удављено дете у поређењу са правдом и правичношћу. Ми то увек превидимо када размишљамо о сопственим жртвама. Ето зато Блер иде уз Вучића, зато саксофониста има споменик у Приштини. Ми о правди и правичности немамо појма, зато ћемо морати још да се жртвујемо. Ускоро. То овде и пише.

Имамо и ми политичког оца и њему драгог политичког сина. Ако се историја понавља, до дављења мора да дође. Биће како је записано…

***

Почетком недеље наишао сам на чланак, и пуно вредних мисли. Вреди издвојити:

Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada.

Своја правила: Београд на води и lex specialis, бус плус и комунална полиција, министри са докторатима-плагијатима, министри са занатским школама, мулти-практик министри….

Само позорница: Студио Б, Пинк all possible, новине и новинари и њихова верзија сурвајвера…

Време пролази, долазе судари са последицама: Зајечар, просвета, здравство…

И на крају…

***

Ред је да се овде смести утисак месеца. Оног месеца коме је запао и један земљотрес, и једно помрачење сунца, и шта све не. Кад мало боље размислим, ваљало је отићи негде далеко, рецимо у Патагонију. Прескочити овај март, па по цену и да Не пишем…не могу

***

Искрено, појма немам кад ми син има школу, а кад је уопште нема. И мени и њему се ближи крај стрпљењу…Беше онај филм са насловом: „Како сам систематски уништен од идиота.“ Живот нам је све више филм, разговори-реплике. Стварност је све даље и даље…У бољем животу. Упс. То би била серија…

***

И сад, ваљало би и неку фину музику, онако за крај. Причали смо о најлепшем српском имену, правди и правичности, парковима који се имају закључавати од сад, па на даље и убудуће. Ред је да све ове велике и мале српске теме, обраде несрби који су србе схватили и прихватили…Само они знају колико је то био једноставан задатак :).

***

Наслов поста је намеран и тенденциозан…

Издвојена слика је…асоцијација на свемоћ, и опомена у вези исте…

Advertisements

8 thoughts on “Утисак недеље

  1. Пост је сјајан, али све је остало мучно. Европа је “тражила“ да означимо путеве евакуације у јавним установама, али нигде не пише “Exit“ са стрелицом када је лудило у којем живимо у питању?

    1. Није више страшно кад траже…Ми свакодневно дајемо и оно што нико не тражи. Полтронификација је main stream наше политике, то је једина реформа која је у потпуности успела. То је оно што треба бити усађено у свест обичног човека, то је та промена свести. И да, постоји више exit-a из тог лудила, али ће народ, по неком усуду опет поћи путем најтежег…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s