Једна од тежих био-метео недеља. Готово да и није било дана у ком се нису изређала бар три годишња доба…

***

Жалили су се на елиту. Прво се пожалио премијер на Њих. Велико слово њ није израз његовог поштовања, већ цинизма. Злоупотреба црвчка и мрава у ауторском тексту, већ је нешто посебно тужно и патетично. Као и приписивање улога:

Dobili smo mandat da budemo mravi. A cvrčci… oni su, plašim se, otpevali, baš na tim, poslednjim izborima.

Ако се манемо патетике, цинизма и инфантилности, те озбиљно осмотримо ово:

Zato i danas, ova vlada, bez obzira na priče o tome da je sveprisutna, da sve kontroliše i da utiče na ama baš sve u društvu i državi, nema podršku istog tog društva ili bar njegovog najelitnijeg dela u onome što je osnov svake budućnosti.
Mi smo osuđeni na to da je sanjamo sami.

укачићемо суштину поруке баснописца. Срам било елиту која сањарску владу (која, узгред буди речено, пуно тога у друштву и држави контролише, осим ситница попут непотизма, корупције, ино-корпоративног мешетараја, дела територије, и тако даље, и тако ближе…) не подржава у сновиђењу будућности. Стварно, срам је било…

Мравља влада vs. цврчанска елита.

***

На елиту се пожалио и др. Карајлић:

– Сада ми је јасно како се могло догодити да се ствара Југославија свјесно, без сагласности Хрвата и Словенаца, како је Тито добио грађански рат, како су цртане авнојевске границе, како се југ Копаоника дао Косову, како је допуштено да се мјења демографска слика српске јужне покрајне, како се писао устав из 1974. Срби су то институционално преспавали, исто као што су преспавали и линч којег је преживио један њихов популарни земљак бранећи њихова историјска права. У том линчу не би био жртва тај земљак, већ мисао и сјећање на све оне који су у рату доживјели његову судбину. Избјеглиштво! Наше институције мој случај нису примјетиле. Имале су важнија посла. Како су бранили мене, тако су бранили Косово.

Једини пут када је српска елита пробала да антиципира догађаје из будућности био је меморандум САНУ из осамдесетих година прошлога века, али и то је учинио погрешно. Припремио са за дијалог са бившом браћом, не предвидјевши да ће Запад стати на противничку страну. А то је једино било важно. Можда је, онда боље да се ни не мешамо у властити живот – каже Неле Карајлић.

У случају доктора нема ничег спорног. Неко ко је необично тачно прорицао судбину земље, од силног напрезања и посвећености успео је да превиди сопствену судбину. Та судбина, судбина избеглице, задесила је преко милион људи. Нема ни једног јединог избеглице који макар на секунд није помислио да би боље било да му је судбина уделила смрт уместо избегличког живота.

Наш омиљени доктор има пуне шаке горчине, па се њима баца на институције, јербо нису његов случај приметиле. Кад је доктор-доктор, а пацијент-случај, све је некако у реду. Има и шале, комике…Кад доктор постане случај, тад би требало да буде фрка. Нема је, докторе. Не зато што је ваш „случај“ обичан, нити зато што је можда посебан. То са вама лично, докторе, нема ама баш никакве везе. То има везе са институцијама, са елитом, са системом који је устројен по систему „мравља влада vs. цврчанска елита“. То има везе са самом суштином времена у коме проводите своје пензиодокторске дане. Уместо да и сами прихватите ваше пророчанство, милион и више избегличких судбина као нешто неминовно, уместо да разумете да је ваш, ондашњи, нови примитивизам еволуирао у етно примитивизам, ви своју улогу пацијента (жртве) негирате новим илузионизмом-идете у „оно“ Сарајево (ваше, и по рођењу, и по праву) да тражите одговарајућу терапију. Носталгија је, попут рака, неизлечива болест, докторе. То ће вам потврдити оних милион и кусур, које нико ништа не пита, нико их никад ништа није ни питао, нити ће. Знате докторе, данас је тешко познавати неког ко у својој судбини, или наслеђу нема избеглиштво. А то је већ ствар генетике. У нас, Срба, драги мој докторе…

***

Отишао је Влада Дивљан. Идоли су се некад шалили са системом и Русијом. Маљчики су били забрањена песма на радио Београду, једно време. Све то данас изгледа помало нестварно. Али је сурово стварно да се, пре пар месеци Влада шалио са својом болешћу…

Док су други терани у избеглиштво, Влада је својевољно одлазио, враћао се. Издигнуте главе изнад облака…Ево једног снимка из тог фамозног Цанкарјевог дома, фамозног у историјско-политичком смислу, али и тако, неважно кад је Влада у питању…

***

Прво је Асмир Колашинац освојио сребро, па је Ивана Шпановић освојила злато на првенству Европе у атлетици. Ноле и компанија одрндаће хрвате. Ето правих мрава, вредних и корисних. И све то без кукања на елите, цврчке. Код правих мрава се тачно зна ко шта ради…

***

Ове недеље нисам приметио да се неко свађао са неким. Ако не рачунамо да је председник, изгледа, гостовао на некој телевизији…и опет се, пословично свађао сам са собом…

А мој син и даље долази раније из школе. Схвата он да треба да буде мрав, али…

***

Наслов поста је намеран и тенденциозан…

Издвојена слика би могла да помогне у разумевању улога…

Advertisements

2 thoughts on “Утисак недеље

  1. Pisao ja u svoje vreme, još dok sam radio u medijima, slične tekstove, samo na lokalne teme. I drago mi je što si i ti ustalio ritam osvrtanja na prethodnu sedmicu.
    Dodao bih još i onog oca-mrava koji radi 16 sati da prehrani porodicu u kojoj je i jedno bolesno dete. Prosto neverovatno, za razliku od premijera – nije želeo da da nikakvu izjavu za medije, nije želeo čak ni da im kaže svoje ime. Nije čak ni zakukao nad svojom sudbinom. Šta ti je nezahvalni narod – pružiš mu priliku da se slika i on neće. Menjati svest hitno!!!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s