Ова недеља провукла се без сунца. У ствари, опет се на тренутке назирао мирис страха заостао од ужаса прошлогодишњих мајских поплава. И сам сам, свесно, одмеравао сваког јутра ниво Босне, а успут, у среду и Укрине, у односу на природне репере, стабла, жбуње, по коју несретно подигнуту чатрљу реци „на извол’те“. Има још, више од метар, одприлике, мање од два…Киша није марила за та одмеравања, она је савесно радила свој посао. Скоро читаве недеље…

***

Имали смо једну демонстрацију традиционалног српског гостопримства.

Predavanju su, kako su preneli mediji, prisustvovali ministri Zorana Mihajlović, Nebojša Stefanović, Zlatibor Lončar, Aleksandar Vulin, Kori Udovički, Dušan Vujović i Željko Sertić, i gradonačelnik Beograda Siniša Mali.

У наше одељење, кога чине Зока, Неша, Злаја, Аца, Кори, Дуле, Жељко и Синке, једном речју дружина Аце Вучића, стигао је нови професор. Он (професор) са собом није понео шибу за одржавање дисциплине, није донео ни кукуруз за клечање. Не зато што је он савремен професор, већ зато што је дружина Аце Вучића, у фигуративном смислу већ била кажњена ’99-те од стране професора. Онако, унапред, превентивно. Додуше, са велике дистанце, тј висине, али да је било по глави, било је. Е то је уметност европског система образовања, или да употребим ту страшно звучну реч-едукације. Једно петнаест-шеснаест година пре него што ће да држи предавања, професор мора да делује „педагошки“, мало избубеца своје будуће ђаке. Онда, кад дође време за часове, професор дође као сваки господин човек, празних руку, без шибе и кукуруза, а ђаци, сви навијени на максимум, чак и Синке, који је по дефиницији минимум, и он је навијен на (свој) максимум.

Неко би се питао, како могу?  Е па могу, дружина Аце Вучића, је те ’99-те била у подруму, тамо нису могли ни да знају ни да чују да је њихов данашњи професор у ствари гелиптер. Међународни гелиптер. А и не каже наш народ џабе: „С ким си, такав си“.

И да се разумемо, није мој проблем што је гелиптер дошао у Београд, није ни први ни последњи. Али мој озбиљан проблем је како дружину Аце Вучића вратити у онај подрум, у ту, за њих све по списку, сигурну кућу.

***

Ноле је гостовао на РТС-у у емисији која се зове „Сведок“. Кул, има он шта да „посведочи“. Чини ми се да је сувише спомињао допинговање. Али је фрапантан податак да је више од две трећине спортиста спремно и на акције које могу довести до смртних исхода зарад освајања места у историји. Кунст је померати сопствене границе, на овај или онај начин, то су схватила сва деца која су без трептања гледала и овај меч нашег „сведока“, и кунст је у том померању не направити фут фаул…Остати на црти, црту границе померити, а ни „црту“ стимуланса не узети, и све то са што мање година…И онда, у том систему који се зове „један у милион“, наћи своје место и живети са њим помирен…смирен…Ноле, сви те воле(мо), само, мани се сведочења…мсм, боље ти стоје имитације…

***

За срећу у несрећи сви знају. Али за несрећу у несрећи ретко ко је чуо. Има и то, ено у Прњавору. Несрећни човек се бесио, срећом пуче коноп, али на несрећу упаде у пуно буре, и ту се удави. И сад нека ме неко убеди да је и овакав сценарио негде „записан“, унапред…

***

Од најновијих свађа, најфришкија је она између Мухарема Баздуља и Биљане Србљановић. Ова туча има све елементе класичне уличне туче: моша ударце, ударце испод појаса, прљава подметања, има своју публику…Мени је та туча неравноправна, не иде да се бије ширина са пилећим мозгом (који је, по свему судећи, мало и оштећен, али не од ударања, већ од „црта“), али ‘ајде…Ширина, иако добија битку, коју би добила и да се није тукла, ставља себе под сумњу, пристајући да се блесави са пилећим мозгом. Сваком дође жута минута, чаша се препуни, жуч се пролива…Побеђује сујета. И ето још једног елемента који негативну селекцију чини успешном, уместо да је обрнуто…

У ову тучу је индиректно увучена гомила људи, а некако ми се чини да нико од њих не жели да туча престане…Бар се нико не оглашава. Све пријатељи и другари…

***

Овај део могао би се назвати „правда за Хану“. Ученица Хана биће избачена из гимназије, а њених 13 другара биће кажњени укором, зато што су правили фотомонтаже више својих професора и директорке, те исте учинили јавности доступним на Инстаграму. Па сад свако може да види фотомонтажу директорке која држи флајку вињака, при чему је изнад име Славица, а испод фотомонтаже пише Шљокица (иначе директорка се зове Славица Шокица, без љ). Овако, са дистанце, мислим да се деца не би зајебавала да нема повода. Можда и грешим, али деца у принципу непогрешиво скенирају своје професоре. Неће они професора са прћастим носићем звати Кригер, или питомог математичара Љуба Животиња. Неће, деца непогрешиво лоцирају суштину. Али у овом феномену који се дешава у Карловачкој гимназији, ни један једини професор у Србији неће видети опомену, ни један неће схватити колико је важно како се понаша, какве поруке шаље, даје ли деци повода за акцију…Они који одувек воде рачуна о себи, а њихов број је занемарљиво мали, неће се ове приче ни дотаћи. Али не зато што није о њима, већ зато што је 99% ово срамота њихове професије. Тако да опет имамо тријумф негативне селекције. Избацивање Хане из гимназије било би корисно ако би из руке бога била трајно избачена флајка вињака. Можда не баш те Славице, али сигурно неке Славице и неког Славка који знају да деци у походе дођу добрано сквашени…Сетих се баш сад једног од мојих професора уметности, Цезар смо га звали, по вињаку наравно…Да не ширим причу, боље је овако, значи „правда за Хану“.

***

Штрајк у школама траје, а изгледа и да се шири. Дружина Александра Вучића, која све што ради ради за добро будуће Србије, и у овом случају ради за добро будуће Србије. Не ради ништа. Данас је и то ништа у ствари нешто. Школска година је нерегуларна, знање је нерегуларно, оцене ће бити нерегуларне…Будућност Србије биће нерегуларна. То је суштина. И то је за наше добро. Нама то сад, баш сад, сигурно није јасно, али аке сте намеравали да ме питате зашто, мораћу на жалост да вам одговорим, простим језиком, у ствари једном речју – зато. Ето, може ми се. Може ми се и претходна власт, може ми се и да ми је непријатно колико нам добро иде, може ми се још хиљаду и једна ствар која није јасна, и није регуларна, и није довољна, и кад будемо имали и хиљаду и две ствари, недостајаће хиљаду и трећа…Спомињали смо сујету, гелиптере, бизарност, замену теза, негативну селекцију. Ред је да све то сада објединимо једном нерегуларном дружином…а то није дружина Пере Квржице, а није ни дружина Сињи галеб…

***

Наслов поста је намеран и тенденциозан…

Издвојена слика (аутор Јован Прокопљевић) је директна асоцијаци за СФ пројекцију централног трга Београда на води…Моја инспирација за асоцијацију Аристотелов трг у Солуну, лето прошле године..

Ово је крај месеца, требало би да се нешто прогласи за утисак месеца. Е па сад, мислим да је потпуно ОК да то буде нешто што није ни било помињано, што би неки рекли, нема га на листи, па бих понудио праскозорје коме се не може одредити цена извесности, па сад извол’те са Уживањем, ако се неко још и тога сећа…

Advertisements

4 thoughts on “Утисак недеље

  1. Свиђа ми се текст у целини, али не могу се сложити са “правдом за Хану“. Знаш ли засигурно да је Славица заиста и шљокица?
    Ако не знаш, и ако она то није, онда је Хана Славицу изложила руглу, оклеветала, и пред поприлично великим аудиторијумом (читавом државом) приказала у лажном и погрдном светлу. А то више није “дечија шала“ како то из дана у дан, из потпуно нејасних разлога, а у врло неукусним текстовима који са новинарством никакве везе немају, покушава да нам прикаже “Блиц“.
    Има много пропуста у школском систему, и мени би било драго да се и “Блиц“ и остали медији заиста позабаве суштинским стварима. На пример, било би ми драго да узму у заштиту сву ону добру децу која су остављена на милост и немилост својих вршњака којима школски систем више не може ама баш ништа. То су праве жртве система. Али, то су тихе жртве које немају медијску пажњу.
    А Хана…? Па, она и није жртва. Њу је тај систем помиловао и вратио назад. Једино што у њеном случају “боде очи“ је неприродно интересовање новинара “Блица“ за тај случај и бестидно пристрасно извештавање о томе.
    Извини на оваквом коментару, али ово је само моје виђење ствари. Знаш да не мислим ништа лоше, само сам хтео да пружим шансу и другачијем погледу на ствар.

    1. У кованици „правда за …“ било кога све је у контроверзности (попут правде за Уроша, рецимо). Правда се деформише на свом путу, услед масовних захтева који би да је привуку, иако са њом (правдом) немају никакве везе.
      Појма немам да ли је директорка шљокица. Могу само да кажем да бих јако волео да није. За разлику од неких мојих средњошколских професора, које сада, после пуно година, једино памтим по склоности ка алкохолу…И свих осталих професора, који су ту срамоту вешто прикривали, а било је исправно да се, зарад добробити нас, тада деце, јасно и часно суоче са штетом и као најпозванији, ту штету прекину. Моја је поента била у неморалној солидарности у којој су жртва деца. Није ми било ни на крај памети да осуђујем директорку или амнестирам Хану, али вероватно нисам успео да испратим идеју до краја…
      Мада стојим и даље иза онога да деца непогрешиво дају својим учитељима надимке…
      Твоја поента о стварним жртвама и немоћи система је превелика, не само за Блиц, узгред, та тема никако није „профитаблина“, ни новинама, ни власти, никоме…Да, ни родитељима…а то смо ми…На родитељским састанцима о томе не сме да се прича, а и ако пробаш, оштрије ће те нападати остали родитељи него разредни старешина…Знаш и сам, мислити својом главом је лепо, али је и дијагноза…
      Деки, ништа се не извињавај, једва чекам да се мало попричавам са људима.
      Поз

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s