Резултат преговора државе и челик-капиталиста је, у неку руку очекиван. Сада су сви грађани Србије таоци, само што овај пут разлог није државник кога треба предати, или могући ратни злочинац кога треба ухити и исто тако предати, већ индустријско постројење. Кажу:

Kada je, naime, Cvetkovićeva Vlada, pre gotovo tačno tri godine, za jedan dolar kupila Železaru od US Stila, dobila je (iako se danas mogu čuti i suprotne informacije) potpuno „čistu“ firmu, bez dinara duga. Čak je, kad se prebiju obaveze i potraživanja, bila u plusu za dvadesetak miliona dolara. Kako se za manje od dve godine nakarikalo pola milijarde evra dugova? Na to pitanje niko nije ni pokušao da odgovori. O tome šta je bilo u međuvremenu, tj. od tada do danas, da i ne govorimo.

Што да не говоримо шта је било у међувремену? Па преговори. Договори, наговори…или су то све само изговори. Између свих тих „изговора“ редовно смо морали да чујемо да премијер ради 20 до 24 сата дневно, вредно, и недељом, и празником…Ал’ џаба. Мсм, није џаба, та грознична радохолија услед које стандард пада (смањене плате, пензије), адвокатура не ради, средње школе готово да не раде, мало мало па неко уђе у штрајк, ипак указује да овде, осим премијера, нико ништа не ради. Или се и премијер само хвали, али реално ни он ништа, корисно, не ради…

Сећам се периода обнове земље после НАТО бомбардовања, силне смо мостове од челика тада направили, Остружница, Крушевац, Трстеник, Варварин…Грам челика ни тада није долазио из Смедеревске железаре. Доста челика је налагеровано пре бомбардовања, за нову термо електрану, све смо то посекли и правили нове уместо порушених мостова. За Остружницу смо по челик ишли у Скопље. Питао сам тада старе инжењере зашто идемо около и пазаримо челик, а имамо железару? „Не вреди, Сартрид ваља танке лимове, најдебље што може је 12 милиметара. Таква је технологија, јбг.“ Нама на мостовима треба 20, 30 па и 40 мм дебљина. Јбг, технологија…

То је било пре 10-15 година. Данас је све то много, много грђе. Власт се уби да доведе страног стратешког партнера, па ништа. Сада се иде на страни менаџмент, и опет ће бити ништа. Премијер рече: „Ми то не умемо!“ А ти који излазе са технолошког, машинског, ФОН-а, ти који не умеју, оду у те неке Америке, Канаде и шта ти ја знам где, и тамо умеју. Али овде не умеју. Зато што то каже вредни премијер. И она Зорана на сва уста виче да не умемо да пројектујемо путеве, не умемо да градимо мостове, ништа бре не умемо. А деца позавршавају архитектуре, грађевине па пут света. Тамо умеју, тамо ваљају. Само овде не умеју. Јбг, технологија…

Није то почело са напредњацима, то „не умеју“. Почело је са жутима, ови то сад само усавршавају, дижу на један виши ниво. Унапређују технологију неверовања у исте оне људе чијом су заслугом дошли у позицију да не верују. Јбг, технологија…техноманијакално понашање је привилегија власти. Ни једна власт која не верује у способност, моћ и знање сопственог народа, па да тако кажем и сопственог бирачког тела, није достојна ни власти ни народа. То је једина технологија, која се сада народу обија о главу, а већ сутра…

***

По ко зна који пут возим данас коридором. И баш негде између Доње Слатине и Обудовца, на делу где су две кривине на лакат, баш негде у висини чувене рибарнице мудријашког имена „Баци око“, псиићки се спремајући за смор вожњу кроз дистрикт Брћко, погоди ме:

Davno ti je vrag zaseo na prag
zemljo Srbijo
niko ziv se ne seca tolikih nesreca
za jednog vezira

Понавља се, дефинитивно, историја се понавља. Покушавам да се манем лоших мисли које ми Ђоле подстиче са радија, нагоним се да размишљам о тој дистриктизацији, „држава у држави“, хоћу један бесмисао да заменим бољим, већим, сулудијим. Отимам се некако, а у ствари развлачим се између два сумора, а већ ме стиже:

S tamne strane globusa bolje se vidi
da najbolji odlaze
plocnici Toronta, oci boje fronta
lozinka svih nas

Очи боје фронта…ето то је то…вучем се коридором, којим је прошло безброј очију боје фронта…Не знам да ли да стиснем гас, да коридор што пре прође…

Al’ cim se pomene fantom promene
sevnu slemovi
o zali Boze matore, oni se zatvore
cim gazde podviknu

Ето ту, на коридору, схватам да је, рецимо Неле Карајлић побегао из Сарајева пре неки дан. Факат тамо рат још није готов, рат у главама, сад већ неких који у доба рата нису ни били рођени. Још чујем да свеже инаугурисана Колинда оплемењује свој радни простор избацивањем Титове бисте из офиса. А Ђоле стиже пред крај:

Dokle, bre, da nas voza
zli carobnjak iz Oza
dokle taj glupi dzoker
cuti, dobro je, ma nije

I citav plen da skupe
pa ne mogu da vas kupe
da vam mladost kao
sitan kusur odbroje

Имамо решења. Ту су, у горњим строфама. То и нису решења, то су упозорења. Не могу да нас купе, да нам младост, а већ живот као ситан кусур одброје…

***

Ноле је у паузи између два гема, одиграо епизоду у Чикашким перверзијама. Остало му је само још да оде на седницу Владе Србије и свима тамо се обрати минијатуром, односно импровизацијом коју је смечовао на даскама које живот значе: „De ste džiberi.“ Бојим се да се тамо нико не би прозвао. У ствари не бојим се, сигуран сам…Ноле би тако од схваћеног постао несхваћени геније. И после нека неко каже да „публика“ није битна…

***

Дебаљцево је пало. Или се подигло. Све зависи од угла из кога се посматра. По сликама које се могу видети, тешко наоружање поприлично је нарушило идентитет града. Идентитет самих људи „прочитао“ сам у овом чланку. Губитак идентитета, губитак живота. Добитка више нема ни на лотоу, теорија завере гарантује да је и ту све намештено.

***

Басара је извређао Љиљу Смајловић. Она, опет, није узвратила (бар за сада), већ је обратила пажњу на све премијерове људе:

Каква врхунска иронија, да некадашњи министар у југословенској ратној влади, 15 година после НАТО бомбардовања, унајмљује услуге западног политичара по ком се на Косову барем туце дечака данас зове Тониблер. И да западњак који је симболизовао тобожњу моралну надмоћ агресора на Југославију, данас представља репутациони ризик за премијера Србије.

Све су то у ствари, технологије. Пардон, јбг технологије…

***

Мој син не долази „пре рока“ из школе. Не зато што је штрајк готов, није. Разболео се, па се кући лечи…То му је прече од одласка у школу која је у штрајку, где су часови кљакави, скраћени, никакви. Он и не размишља да је то, на неки начин, ненадокнадив губитак. Њега разумем, млад је и неискусан. Али министра не разумем. Можда је и он млад и неискусан, узраста мог шеснаестогодишњег сина…можда…мада ја мислим да је министар млад и неукусан. Као такав и он, на том месту на ком је, представља плод неке јбг технологије…

Наслов поста је намеран и тенденциозан…

Издвојена слика…је реалност…

Хтео сам да ставим музикицу за гласање, па сам се сетио да је Бојана Стаменов победила на домаћем избору за Еуросонг. Делим мишљење Марије Михајловић, очајна песма за врхунску певачицу…А додатно сам се разочарао што неће певати на нашем језику. Зато нека се врти овај месец у знаку шкорпије

Advertisements

4 thoughts on “Утисак недеље

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s