Идила

У овим капима, неоствареним пахуљама, било би добро испрати језик. И још по месечини, тој залуталој светлости Сунца.
Речи би гореле, оном чудном, хладном ватром, од које ни савест не пече.
Било би нешто стидљиве језе, тек по јагодицама, уникатне, попут отисака уплетених прстију.
Било би мириса куваног вина, тежег од сомота, тежег од сваке могуће помућене мисли.
У овим палим данима, неоствареним животима, било би добро заплитати језицима. Све би ноћи биле новогодишње, свака песма погодак, сваки жал би био смешан. И некако сувишан.
Ми би сами себи били украси, сјајни од капи неостварених пахуља, весели попут савести која не пече, румени од даха куваног вина. Претерани, попут уплетених прстију. Смешни, попут помућене мисли, по којој је све боље него што јесте. Исти, били би исти, као одувек што смо.
Ето, сада слободно може да падне снег. Сакриће идилу. Можда тужан, али праведан крај. Један од оних који одмах буду заборављени…

Posted from WordPress for Android

Advertisements

One thought on “Идила

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s