Дан прође, а чини се да није ни пошао. С почетка се једва назирао, умотан у вунену маглу. Забрљан свим могућим нијансама сиве, могао је само бити намерна грешка сликара. Исувише тих и повучен, да би био стваран. И прихваћен.
Ипак пролази. Док је трајао, успео је да не остари ни за трен. Шуњав, попут несавршеног убице који прихвата дело, и стид, како следује. Или је то, може бити, покајање?
Као што је дошао, исто тако и утиче. Само је пресвукао уметника. Споро јењава, утуљен и муцав, тешко схватљив, попут намерне грешке писца.
Што је донео, још више тога је понео. Одлази и не осврће се. Вешто скрива сваки пусти корак, и у њима, корацима,  намерну грешку играча. А ни једног јединог звука. Као да је све онај чувени трен у коме се чека намерна грешка свирача.

Дан у коме је сваки уметник нешто згрешио. Дан као без-дан.

Не треба ми овакав дан. Треба ми нешто, без грешке…

Advertisements

2 thoughts on “Резиме

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s