Посматрам како ћутиња клизи из одобриње у подржињу. Позира безбригу, као да ће трајати хиљаду зима, а ниједна цича.

Мислим, курварлук је то, онај огавни, обезмуђен. Шта је чедо од јаловине, ако није наказија?
Шта је одасвуд, ако није настран. Шта је уљуд?

Вречим, слово по слово, да се мозак не прегреје, да се душа не задуше, е да се сјутраци не препану и нетом не отпрхну. Џаба. Одаће ме беса пена по словару, тропот изгрудни, со у очи.

Вриштим безгласно: „Имаде пролећааа..!“, не би да га чују. Стењем: „Сунце туђег небааа..!“. Безухе к’о да сам дељао.

Слутим, тако ми и треба. Освртници машу, по ваздуху, по ваздану, читује се наковањ: „Тако ти и требааа…!“.

Скрушаћу се, вала и на се, и подасе, све до себе и од себе, па у коло испраћајно, судбашко и нијемо, за боље сам био, за горе вазданио. Да ли сте за плес? Ваља се…

Posted from WordPress for Android

Advertisements

4 thoughts on “танголико коло…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s