Рецимо, кафана Вашингтон…

Нема разлога за тексас јакне. А камоли кошуље.
Биће да је све то од лоше исприке, попут Арсеновог лошег вина…

Или смо променили планету, џорали за овај геоидни кружни такси, у ком једино таксиметар ради како ваља, или смо реинкарнирани, а да то и не знамо. Није нам рекао ни Дневник, ни статус највернијег пријатеља, ни твит од милион фоловера тешке твитерашице,
или селфи чувене инстаграмске силикон краљице.

Него, да зауставимо такси, па остатак одрадимо пјехе…можда уштедимо за по пиво у некој, већ одавно срушеној, нашој, кафани. Само те, срушене, и даље никад нису затворене…
Ту глат улазимо, без обзира на тексас јакне и кошуље…

ZZ TOP – Blue Jean Blues: http://youtu.be/b76kjd5nvMg

(in memoriam A.L.)

Posted from WordPress for Android

Advertisements

3 thoughts on “Рецимо, кафана Вашингтон…

  1. Поштујем сваку твоју објављену реч. Сто пута си ме својим постовима померио из труле апатије, али… Повод ли је, ноћ ли је, шта ли је… Ово је баш, баш…

    1. сетио сам се једног мог доброг друга…и тако то наиђе, с времена на време…тај, мој друг, изашао је из овог нашег таксија, на време, и дуго, веома дуго, иде пјехе…и гледа нас (екипу) како се возимо…вероватно звизне за нама, и ја то чујем, с времена на време…или ми се само тако учини

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s