О Зрењу

Има један филм који могу да гледам безброј пута. Лепа села лепо горе. Али увек после гледања бар три четири дана осећам се…рецимо лоше…као да постанем другачији, некако чудно другачији. Нити желим, нити могу сада то да анализирам, ову сам асоцијацију само злоупотребио, размишљајући о Зрењу од Облогованог.

Прочитао сам још пре десетак дана…Али осећај, попут оног после Лепих села, и даље траје. Чини се да тај специјални „стисак“ не попушта. Уз њега ћутање најбоље иде…

Да сам могао да кумујем Дејановом роману, звао би се Лепе душе лепо горе…

Зрење јесте хроника једног доба. Нашег доба, оних погубљеника што су прављени и рађани шездесетих година. Зрење је наш печат, мухур, жиг ударен на наше гузице, онда кад смо допадали овог света, да би нам одатле дошло до мозга…једном…некада…вероватно никада.

Највише од свега, Зрење је Истина. Свака страна, сваки ред, свака јебена реч. И нема ту неке филозофије, те овај се препознао у овом лику, онај у оном, те ова је плакала кад је онај погинуо, а опет нека тамо кад се онај предозир’о…ма јок, људи…пробудите се из тог јебеног стања хибернације…Нема тих фора, те идентификације. Ако препознајемо сами себе, значи да и даље спавамо, и сањамо…и одбијамо да сами себе прихватимо, баш такви какви смо, и одбијамо да што шта још прихватимо…Плакање, сузе, то је све одавно требало да усахне. Највећи луксуз који још себи допуштам је псовање у себи, шкргутање зубима. Зрење је хронологија акумулације беса на који сви имамо право, ваљда једино право које нам није ускраћено, у међувремену.

Зрење је Доказ да је једна генерација (нас) одрасла пре времена…и умире у складу са тим…пре времена.

Много флешбекова на тако мало простора…Суочавање са Истином и Доказима, та је књига попут неког страшног суда актерима, нама.

Дејан је, попут својих јунака из романа који одбијају да прихвате стварност, одбио да сугерише било шта, било коме. То је једна, али никако не и једина величина Зрења, која се мени учинила маестралном. У данашње време, због тога га можемо ‘ладно посматрати као чудака, фрика, ексцентрика, као некога ко не припада овом тренутку, данас. То је та, нека одавно убијена романтика, понета вероватно из куће, или бар из неког безбрижног круга с прве деценије живота. То, романтика у Зрењу, то је и парадокс, и научна фантастика, и траг вере да постоји нада.

Не знам да ли сад треба да се захвалим Дејану што ми је приредио „тај угођај“ поновног преживљавања епохе у којој сам и сам био број, статиста, колатерална штета и статистички занемарљив податак…и што шта карактеристично неважно. Не знам. Али зато знам да ћу да дам Зрење мом сину, он је рођен ’98. И после тога ћу да чекам. Да видим шта ће прво да ми  каже. Ако почне са „тата…“ онда има наде да његова генерација опрости нашој. Ако крене са „ћале…“ тешићу се да још није сазрео… :)…Шансе су фифти-фифти, не верујем да смо ми икада имали тако добре шансе, не верујем…

Advertisements

14 thoughts on “О Зрењу

  1. Е сад ћу стварно да полудим. Договорих се са облогованим да сачекам и Безимену па да ми пошаље обе књиге о истом трошку…а ти напишеш овакав текст и ја сада немам стрпљења да чекам 2-3 недеље да читам Зрење. 🙂

    1. Нема више чекања, Луна, чекање је укинуто из оправданих, објективних разлога и субјективних слабости 🙂 Дочекали смо да је све око нас једна велика „Крива Дрина“, сад морамо да је исправљамо у ходу…да не кажем у лету 🙂

      1. Јој Миксер, ја ти читавог свог живота исправљам „криве Дрине“ и сви ми кажу да сам луда…можда и јесам, али то сам ја 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s