Othering. Енглеска реч, тачније глагол који нема одговарајући српски превод. Одеринг је опис скупа радњи којима се врши сврставање људи одређених особина у групе, и то од стране људи, или група људи који се по својим особинама битно разликују од људи над којима се сврставање врши. Сврставање се манифестује етикетирањем, експлицитно се указује на „њих“, то су „они“, „други“ или „другачији“, где на другој страни (имплицитно) стоје „ми“, „“ми“ који нисмо као „они““, „“ми“, другачији од „њих““…

Важно је питање „Како се постаје други?“ мада, осим одређене дозе кукумавкања, линковани чланак не даје суштинске одговоре. Више се бави „уређењем околиша“, ако могу тако да кажем. И баца се камењем на, опет групашењем конструисане, „оне“ којих се све то не тиче, потом интелектуалце, јавне личности, те државу, односно систем. И тај хитац, чини се као да долази, опет на жалост, из групе која држи позицију неких „њих“. На жалост, ватра се потпирује, уместо да се њоме влада…Чини ми се да омбудсман лично рече да је фрка око Прајда трошење времена и енергије, обзиром на Устав, људска права. Па, са те висине са које он гледа (да и њега туримо у неку групу, групу „висинаша“) можда то све и јесте губљење времена и енергије, али га реалност веома демантује…

Како се постаје други? Како се, рецимо, постаје „навијач“? Или „тајкун“? Како се постаје „спонзоруша“, или припадник ЛГБТ популације?

Kada sebe opisujemo kao grupu ljudi koja je ujedinjena pod parolom ’mi’, dok su drugi ljudi konstruisani kao fundamentalno različiti ujedinjeni pod parolom ’oni’, koristimo moćno oružje koje može da se iskoristi kako bi se drugi učinili neprihvatljivim. Ove razlike se previše često poklapaju sa klasičnim osama diskriminacije i graničnim linijama moći, kao što su seksualnost, rod, etnicitet, ’rasa’, klasa i tako dalje. Prema Fukou, označavanje drugih je povezano sa moći i znanjem. Kada grupu označimo kao ’druge’, ističemo njihove navodne slabosti kako bismo sebe prikazali kao snažnije ili bolje. To podrazumeva hijerarhiju, i služi kako bi moć ostala koncentrisana na istom mestu.

Овај одличан исечак (изворно настао на блогу једне студенткиње антропологије) много је ближе питању „зашто“, а не „како“ се постаје други. Веома је важно сагледати и то „зашто“, али нема одговора на суштинско питање-„како“. Фокус, код размишљања о питању „зашто“, усмерава се на хијерархију (нешто што у људском роду постоји од памтивека) и очување центра (или) центара моћи (свевременска тежња). Обзиром да је реч о аутору антропологу, потпуно је разумљив начин бављења питањем одеринга, али је цитат помало залутао у тексту коме је тема „како“.

***

Која би наша реч могла да одговара речи othering? Мислим да је то „етикетирање“, реч и није наша, преузета је рецимо из француског језика. Она у себи има пежоративног и дискриминаторског. Њена „недораслост“ енглеском одерингу је нарочито у томе што се етикетирањем приписују, осим стварних особина у мањем износу, првенствено конструкције и надоградње, а што би била последица предрасуда, недовољне просвећености, па на крају и потреба да се неко/нешто што изразитије дискриминише. Одеринг не би требало да посеже за овим алатима, мада нисам сигуран, морао бих подоста да проучим употребу овог термина у географским (културалним) областима где се она примењује, а то ме, искрено и не интересује нарочито. Овај пасус само има за циљ да колико-толико термиолошки приближи један страни и релативно нови израз (ако не толико нови, оно бар све актуелнији) мом друштву, ништа више од тога.

***

Дотакнемо ли се хијерархије приликом бављења групама, покрећемо један несагледиви хаос. Групе „њих“, „тих и таквих“ не могу се сврстати у неки хијерархијски низ, па макар мерило сврставања било и значај за једно друштво. Ако би то било тако, ротаријанци или масони били би на врху листе, а навијачи, дилери дрога или организовани криминал(ци) на дну. Опет, донатори органа, донатори велике имовине, задужбинари, својим односом према будућим генерацијама увек би били на некој посебној „висини“ у односу на рецимо „политичаре“ или „политичке аналитичаре“. Смисао успостављања хијерархије не постоји, јер да постоји“радници, сељаци и поштена интелигенција“ били би непорециво најважнија група једне заједнице, пошто је одржавају у сталном, непрекидном животу, потом „војници, официри и подофицири“ који стално брину да је заједница безбедна и слободна, „фолкери“ и „рокери“ да је заједница стално весела…И све су то групе „њих“, унутар групе сличних и битних јединки, трајно опредељених својим професијама, склоностима, талентима. И свака од тих група има своје подгрупе, односно и унутар самих група постоји хијерархија и потреба за концентрацијом моћи, једном речју, дискриминација, ако не врло изражена оно бар латентна.

***

Постоје и шеровани чланови група. Није тајна да је неки од „њих“ политичара истовремено и тајкун. Или неки од „њих“ фолкера у исто време и наркоман, а на све то још и геј. Што је више група, то је више повода да се одређена јединка етикетира.

„…

Ovde se zanemaruje jedna bitna činjenica – da i među otpuštenim stolarima iz Svrljiga možda ima pripadnika i pripadnica seksualnih i rodnih manjina, kao i obrnuto. Odnosno, za potrebe označavanja grupe ljudi kao drugih tu se čini upravo ono za šta se optužuju drugi: traže se razlike, a ne sličnosti.

 …“

Овим цитатом само се очигледно испољава („…можда има…“) потреба да се конструише, па на бази конструкције доносе закључци, или се донети закључци појачавају, дижу на један виши ниво. Шта је већи проблем, то што су људи отпуштени, те тиме егзистенцијално угрожени, или је важније што међу њима „можда“ има припадника и припадница сексуалних и родних мањина? Односно, да ли се оваквом тврдњом нуди правило да не треба отпуштати оне столаре у Сврљигу који су припадници сексуалних и родних мањина, већ само оне који то нису? Хијерархија? Очување центра моћи? Не, у ствари, овакви цитати су све осим „занемаривања једне битне чињенице“, чињеница нема „можда“, а и њена битност је прилично дискутабилна у односу на чињеницу да се све врти око егзистенције.

***

Сада бих о, по мом мишљењу, најважнијем делу чланка:

„…

Nećemo se ovde baviti političkom pozadinom otkazivanja Parada niti mogućim scenarijima. Pozabavićemo se upravo „klimom“. Ne može se poreći da je klima za održavanje Parade ponosa nepovoljna, ali neka pitanja se nameću: zašto građani i građanke ne očekuju od svoje države da bude u mogućnosti da obezbedi javni skup? Zašto građani i građanke prihvataju da država ima detaljan uvid u planove kriminalnih grupa koji se mogu protumačiti kao „delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava“ (član 55, Ustav Republike Srbije), a da povodom toga niko ne bude priveden? Zašto građani i građanke pristaju da žive u državi koja iz godine u godinu ne može da se izbori sa huliganima?

Odgovor je previše jednostavan – sve to se tiče Njih, a ne Nas.

…“

Покушајмо редом, питање по питање:

  • Зашто грађани и грађанке не очекују од своје државе да буде у могућности да обезбеди јавни скуп?

Објективно, држава од свих могућих скупова није у могућности да обезбеди један скуп. Скуп ЛГБТ популације. Имају ли грађани и грађанке право да не очекују од државе да од свих могућих скупова не може, или није у стању да обезбеди баш тај, један скуп?

  • Зашто грађани и грађанке прихватају да држава има детаљан увид у планове криминалних група који се могу протумачити као „деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права (члан 55, Устав Републике Србије), а да поводом тога нико не буде приведен?

Наравно да грађани такво шта не прихватају. Питање је чиме/како се то неприхватање може манифестовати? Практично, како држави ставити до знања да мора да ради то што и треба да ради. Регуларним путем, изборима мењати лењу и коруптивну власт (што се и ради, ако се не варам, али не даје резултате, јербо власти личе једна на другу као јаје јајету). Ако не иде регуларно, тада треба прећи на нерегуларне начине. Шта би били ти начини?

  • Зашто грађани и грађанке пристају да живе у држави која из године у годину не може да се избори са хулиганима?

И ово, као и претходна питања, одише конструкцијом и шпекулацијама. Не мали број грађана напушта земљу (тј не пристаје да живи у нефункционалној држави, али примарно се то одвија због егзистенције а не због неспособности државе да се избори са хулиганима). Да у држави влада анархија, ово би питање било на месту, али мислим да још није дошло до тога, мада није занемарљиво, уопште.

Закључак, да се све тиче „њих“ а не „нас“ указује на индиферентност и незаинтересованост високог процента популације. Значи, питања су ОК, закључци нису у функцији, али све у свему, ништа од тога не може се узети као примерен одговор есенцијалном питању – како се постаје други?

***

Други се постаје на хиљаду и један начин, а вероватно ни тај број није тачан. Може се постати самим рођењем (посебне потребе), у току одрастања и сазревања (поремећаји у понашању), услед занемаривања (од стране родитеља, породице), услед губитка родитеља, услед притиска изнутра и споља (алкохол, дроге), егзистенције (проституција, трговина људима)…и све тако, и све даље и даље. Да не прескочимо секте, или невладине организације (нисам их случајно ставио једне уз друге, а то чиним по неком личном осећају). И све су то грађани, сви побројани и непобројани, како би се на њих аплицирала она питања постављена раније, те рецимо „они“ превели у „ми“? Односно „нас“ се све то тиче „око“ „њих“, итекако, нарочито ако смо са посебним потребама, ако смо занемарени, злостављани, ако смо гладни а да и нисмо радно способни, ако се проституишемо или дрогирамо. Колико је то специфичних „нас“ који су заинтересовани, у односу на „вас“ којих се ништа од тога не тиче. Ово постаје једна велика игра са (математичким) скуповима, где се подесним комбиновањем операција над скуповима, типа унија-пресек-разлика може лако показати да су „они“ већина а „ми“ индиферентна мањина. Те се и кривица ових „ми“ за индиферентност преувеличава, као израз линије мањег отпора, наглашавања тог фамозног осећаја угрожености, опште незаштићености, те штета услед перманентног стања неправде (ефекат калимера).

Ваљда је сад јасније зашто потенцирање ЛГБТ-а производи контра ефекте у једном друштву какво је наше. Све почиње већ са потенцирањем, истурањем, осећајем наметања. Никако нисам хтео да користим изразе попут „патријархална средина“, цивилизацијска, културна заосталост, верска затуцаност, не зато што тога нема, већ зато што је то исто тако етикетирање, чему би служило, а уз то не би ништа ни радило. Одеринг је приграбљено средство да се постигне један партикуларан циљ, боље би било да је у служби деетикетирања и демистификације, али није. Ни на (поприлично лицемерном и материјалистичком) западу ни на истоку, ни на једној страни света.

И као што то увек бива, пренаглашавање и претеривање осим што води у екстремизам, даје контра ефекте од жељених. Својим упорним наметањем само учвршћује лошу власт, само прави феноменална места, догађаје и поводе да се систем учврсти-да се центар моћи не измешта. Стварају се услови за битку која је унапред изгубљена. Колико „ми“ не познајемо „њих“, изгледа да још мање „они“ познају „нас“. Ова камара непознавања и незнања не тражи битку, а тек не кука на слабу, трулу државу. Ова се камара може смањити само на један, невероватно безболан, тих и примерен начин-учењем. А коме је још до учења? У друштву у ком постоји морална атрофија, учење се надомешћује новчаницама, нико „нормалан“ није заинтересован да учи и проучава. Јесте, има њих који су заинтересовани, али су то (ненормални) „они“, „неки“ и „други“. Данас се од њих клоне сви, као некад од лепрозних.

Све се своди на буку, галаму, апсурд и сензацију. И кад дође до затишја, нико га не користи, пошто га нико и не жели искрено. Затишја су ок да се допуне реденици. Сви би опет буку, галаму, апсурд и сензацију. Па ко нормалан може и да учи у таквим условима?

У ствари, радите шта год вам је воља, само будите мало тиши. Мало мање апсурда и сензације, од њих се нико није напаметио.
Мада тако делује, круг није уопште зачаран, круг оцртан „нама“ те „њима“ те „нашом узајамном, међусобном борбом“ где су у центар круга нагурани бука, сензација, апсурд, при чему изван њега потпуно незаинтетесовано и без иоле гриже савести (морална атрофија) стоји свеопшта (и наша и њихова) недоученост, површност, незајажљиво нестрпљење, и на крају, себична неспремност. Ако би искрено потражили одговоре на сијасет питања „како се постаје други…тај и такав други“ дошли би вероватно до великог броја специфичних одговора које сада не можемо ни да замислимо. Нагласак је на „искрено“, што је изгледа највећа цака у овом добу, добу моралне атрофије.
Испада да је „несврстанима“ најбоље, да нема те опасности која лако тврди да несврстани и не постоје (скупови, празан скуп, празан нема елементе, али и такав празан он је скуп, скуп ничега). Знају ли ти, несврстани, да не постоје? Или нису обавештени? А поћи, рецимо, од тога, обавестити их? Ма јок, смарање је то, дајмо ми буке, сензације и апсурда, све оно што се на лебац маже…
image

Advertisements

7 thoughts on “Морална атрофија и othering

  1. „У ствари, радите шта год вам је воља, само будите мало тиши….“ цитирала сам те…у читавој тој причи мени ово највише смета…та бука, фрка, галама, прашина која се подиже…
    А сада бих хтела да те питам јеси ли ти ( мада мислим да јеси ) 🙂 онај миксер са БлогаРС….и да те поздравим 🙂

    1. Еххх Деки, да ли да цитирам сада нашу несуђену министарку културе из „оног“ преломног периода, Зорицу Брунцлик: „Дође време, све се преокрене…“…да није жалосно било би…огавно 😦

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s