Морална атрофија (2)

***

Као што насиље рађа насиље, исто тако успех провоцира скрнављење истог. Нарочито неочекиван успех, код њега су пратеће појаве, попут еуфорије али и скрнављења много наглашеније. Еуфорија се „лакше подноси“, штоно кажу, боље се „прима“ у друштву, буде па прође. Може и да заведе, није да није.

Шта рећи о скрнављењу успеха? Каква је то потреба да се непобитно добро дело наружи? Један добар пример почиње баш овако:

„O sportu ne znam ništa, još manje o profesionalnom sportu, pa ipak, svaki put kada dođe do opšte histerije koju izazove neki „naš sportski uspeh“ u svetu, nehotice bivam primoran da pročitam ili čujem reakcije društva i medija na pozitivne signale koji stižu sa sportskih terena…“

Океј, поштујем. Не мора се ништа знати о спорту да би се посматрала хистерија друштва. Недостатак поимања спортске победе, а нарочито спортског пораза, било да се ради о појединачном, било тимском спорту, ипак је једна врста хендикепа, специфичне емотивне инсуфицијенције или парцијалног аутизма. Уз сво поштовање ових недостатака, посматрање, а нарочито схватање хистерије, која се боље описује речју еуфорија, постаје банално. Ако нема тзв. суб-сврху…

„…

Budući da nisam mogao da začepim uši voskom, iskoristio sam to vrištanje po susednim stanovima i u štampi, kako bih razumeo proces transformacije decenijskog iscrpljujućeg rada mladih sportista u petparačku nacionalnu ideologiju, koja kao neizbežni softver građanima predočava sve dimenzije našeg „uspeha“ i diriguje „faktor sreće“.

…“

Проблем би био та јефтина национална идеологија, ваљда. То што се неко огрне заставом Србије када прилази победничком постољу. То што група младих људи своја вишегодишња одрицања од уобичајеног живота своје генерације улаже у дрес, грб и заставу сопствене безугледне и глобално сатанизоване земље. Можда је проблем у изражавању емоције среће? Или је проблем у непристојности? Не, све је то у реду, да нема грба, заставе и химне, тих симбола јефтине националне идеологије.

***

Ту смо, опет на терену, але не спортском, већ терену моралне атрофије. На пољу на ком се, без зрна обзира или срама може признати апсолутно незнање (о спорту рецимо) и истовремено увиђати како из тога, што се апсолутно не познаје, извиру јефтина национална идеологија, вера, па при крају врло цинично, и мистичке силе и онострана чуда. А нарочито је проблематичан капитен Крстић, који „признаје“:

„Imamo taj nacionalni ponos u nama. Lako je to reći sada kad smo u finalu, ali je uvek bio u nama. Čak i prošle godine kada smo izgubili u četvrtfinalu Evrobasketa. Vratili smo se i igrali sa verom u sebe“

Проблем је то помињање вере (Теологија спорта). Хистерија кулминира, мада је плод површности, да се имало стрпљења до краја видело би се да су момци веровали у себе, а не у богове, бога, свете краве. Не, морална атрофија, сама по себи не подразумева осведочене вредности и квалитете, она налаже и захтева неимање радости, спољавање исте, неимање нације. Неимање поноса. Понос је неприкосновено право ЛГБТ-а, понос је грб, застава и химна параде поноса. Ми не знамо ништа о спорту, нити о нацији, благе везе немамо како се подноси пораз, а како се подноси победа, нама вера није ништа. Али зато, такви знамо све о поносу. Да, то је та морална атрофија.

***

Спомињао сам оне светле, добро сакривене, примере чија дела и чињења изазивају грчеве мисаоне мускулатуре, те не дају да морална атрофија обустави колективни осећај стида. Или што би Облогован рекао-тамо негде, у шуми, изгледа ипак живе патуљци који крију поенту бајке. Ево једног-Кога су победили наши кошаркаши.

***

Може ли се оскрнавити успех? Да је у питању нека црква на КиМ, или манастир, или неко православно гробље, не би било дилеме (како једноставна констатација, толико лако изречена да ме је стид). Још је лакше оскрнавити успех, профанатор је слободан у својој сопственој вери и на таласу сопствене еуфорије пошто не зна ама апсолутно ништа о свом објекту. Али зато зна све о свом циљу. Он се свом снагом сопственог незнања, заштићен по правилу патроном силе и удељивачем права на слободу и понос, обрушава на симболе доброг, скрнави их и руши, док се друштво позива да окрене главу. Однос броја неокренутих глава наспрам оних које су одвраћене од зла, мера је моралне атрофије. Тај је количник данас готово нула.

***

Пуно је сличности између оних што се радују и оних што скрнаве. Радост, еуфорија, хистерија, вера, укус победе, осећај да си „над“…Шта их разликује? Осим крајњег циља, практично ништа. У доба владавине моралне атрофије, они што се радују претња су за моралну атрофију. Они што скрнаве имају више простора и слободе. Нису ни свесни да ударају једни на друге, да се води борба, морална атрофија отупела је сваки осећај за прогрес, за бољитак, за успех и срећу обичног човека. Добро је доба за необичног човека (ЛГБТ), ревидоване дефиниције универзалних појмова, попут среће, или поноса.

***

Свако је ковач своје среће. Неки ћете убудуће да воскирате сопствене уши, неки ћемо да се радујемо. Да разапнемо моралну атрофију, па на крају да је закуцамо..

14101674572829

Advertisements

3 thoughts on “Морална атрофија (2)

  1. I sad, recimo, mogli bismo i mi da započnemo tekst, npr. ovako: “Ja ne znam ništa o LGBT, još manje o odnosima unutar LGBT, ali svaki put kada dođe do histerije mojih komšija koji upražnjavaju te odnose, primoran sam da oslušnem.“
    Mogao bih da nastavim u istom stilu: “Budući da nisam mogao da začepim uši voskom, iskoristio sam to vrištanje po susednim stanovima i u štampi, kako bih razumeo proces transformacije decenijskog iscrpljujućeg rada mladih LGBT aktivista u petparačku ideologiju, koja kao neizbežni softver građanima predočava sve dimenzije „uspeha“ i diriguje „faktor sreće“.“
    Tekst bi mogao da se nazove i “Teologija ponosa“…
    Pa, ko voli… neka pomera sastanke kako bi stigao na “event“… 🙂

    1. 🙂 како је у ствари, лако бити једностран, и нетолерантан, зар не? Уз малу помоћ етикетирања и велику помоћ богатих лобија прича о угрожености, људским правима, па на крају крајева, и о моралу постаје јака, примарна и услов за мерење квалитета једног друштва. Необично се има усвојити као обично, а обично, ако прави питање око тога, има да мења своју свест, ако већ не окреће главу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s