Таман се понадах да ће ме још држати скрибомански пост (уздржавање од писања), кад ‘оћеш…Не даду душмани. Ево га један, као да је побегао из Ђолетове песме, у ствари из Ћалетове Песме, у којој подно шешира ђаво дрема, а опет чини разна непочинства…

Елем, отегло се ћутање разних наднационалних, анационалних, денационалних и свему томе сродних анализатора и аналитичара, канда су заспали на сталној стражи чувара про-јЕвропске руте ојађене српске државе, да сам се улењио услед недостатка срамних, али зато сигурно добро и масно плаћених текстова/тема за читање и размишљање. Али, ево га један, дохвати се он „сенке отаца“ фигуративно, односно мученог Бојана Пајтића конкретно. Па удри по њему, све по списку, од цара Константина, преко великаша из феудализма, па величина из периода капитализма, све до Боте, персонификације недавности…

Нисам читао Пајтићеве мудросерије, ем ме мрзи, ем знам да ту нема ни идеје, ни визије, једноставно, „специфична тежина“ тог материјала је премала. Довољна таман, да то нешто (Пајтићеве тезе, шта год), плутају по површини баре, не тону на дно, малкице можда и вире из муља, али то је то. Не тоне, плута, једва, али плута. То је максимум целе те ДС композије, шта год то у суштини и било. Принцип боље да нас има некако, него да нас нема никако једини је могућ и реалан за ДС данас, па било да је на врху те плутајуће твари Пајтић, Ђилас, ко год…Али, то би била нека друга тема. Стварна тема је онај први линк. У ствари ту је више тема вешто запаковано у највећу могућу кесу за Ђубре, али и у таквим околностима кипи…и претиче.

Čitajući Pajtićeve teze, čovek bi mogao da pomisli da nam se poslednjih trideset godina desilo slučajno. Da se u vrtlogu istorije nismo najbolje snašli. Da smo nekim sticajem istorijske sudbine bili prepušteni vođstvu ljudi kojima je, eto, trebalo dvadeset godina da shvate da je pao berlinski zid. Put koji smo izabrali, put ponovnog otkrivanja i revalorizacije nacionalnih vrednosti od Nemanje do Slobodana Jovanovića nije međutim doveden u pitanje. Pajtićev program ne sadrži preispitivanje ideološke građevine – vladajuće nacionalne ideologije velikosrpskog nacionalizma – koja već blizu tri decenije ponovo predstavlja idejni okvir za odigravanje naše nesrećne istorije.

Па јесте. „Национална идеологија великосрпског национализма“ је по дифолту владајућа. И то тако од Константина (под чијим знаком ћеш победити) до владајућег Вучића (миљеника богиње историјске правде, како рече аутор) под чијим знаком ћеш изгубити. Односно „ћемо изгубити“.

Да спектакл буде већи:

Geslo velikosrpskog nacionalizma moglo bi, nasuprot Konstantinu, da glasi: „Pod ovim znakom izgubićeš!“ Upravo tako deluje rezime moderne srpske istorije. Znak je u oba slučaja isti – hrišćanski krst.

Односно, нека тесто још више нарасте, ево квасца:

Misterija naše propasti krije se u tome što smo pokušali da naciju integrišemo na osnovu pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Demokratska stranka ne nudi nam danas odgovor, kao uostalom nikada u svojih 25 godina delovanja u savremenom srpskom višestranačkom sistemu, šta ćemo s velikosrpskim nacionalizmom.

Изгледа да смењивање јаких киша и великих врућина, код неких људи изазива озбиљне проблеме у расуђивању па и закључивању. Или је ту реч о урођеном (а можда и стеченом) синдрому који изазива владајући, свеприсутни и перманентни великосрпски национализам. Јесте, наше политичке елите су криве што су преспавале рушење берлинског зида, али су још више криве што нису спавале дубоким сном када је сукцесивним једностраним сецесијама српски народ постајао окупатор својих вековних огњишта, од уставом прописане конститутивности у републикама бивше заједничке државе, постајао страни, реметилачки и непожељан елемент коме је место било где само не у, рецимо Хрватској. Па кад је окончан дугогодишњи пројекат успостављања НДХ, симболично опеван оном песмицом „Данке Дојчланд“, то све је у ствари модерно делање, еуропејско и нормално. То су, у суштини, природни европски токови, то је компатибилност са доминирајућом идеологијом (?) европског континента. Зато је и ово ликовање схватљиво:

Postavlja se pitanje – zašto bismo birali manje zlo u vidu „srpske Srbije“ kada imamo na vlasti autentične ekstremne velikosrpske nacionaliste. Ako je to ideologija koja nas nadahnjuje, birajmo (kao što smo uostalom i učinili) one koji su njeni najeminentniji protagonisti, a koji su tako lepo pokazali da umeju da naprave nužne ustupke neprijateljskoj realnosti i budu generali u kapitulaciji.

У суштини, понашање Вучића у односу са Меркеловом (и свиме што та госпођа персонификује) и није ништа боље од самог Данке Дојчланд. Не знам шта је лепо у уступцима типа трајног одвајања од Републике Српске и Косова? Реалност није и не може бити непријатељска. Европске земље су националне, готово компактне по питању религијске припадности унутар националних оквира, то је реалност и никако не може бити непријатељска. Жеља да се Србија (како је аутор ружно назива „србијанска Србија“, а то свакако није случајно изабрана терминологија) зидом одвоји од Републике Српске и Косова, зидом грђим и чврстијим и од самог берлинског зида, само је основа пројекта затирања српске државе, њене државности, те свега што из обележја српске нације извире, а нарочито осећај, готово патолошка потреба за слободоумљем, те самом, суштинском  слободом. А то, слободоумље и слобода, то су реални непријатељи реалног ЕУ пројекта. То је баш оно све што модерна и јака европска идеологија одстрањује редом из свакодневног живота, за узврат награђујући послушност и подаништво виртелним добрима типа „чланство у унији“, „припадност породици европских народа“…То је дигнуто до савршенства, и треба да маскира потпуно материјално и духовно пропадање Румуна, Бугара, Срба, Хрвата, Грка и свих осталих, делом и Шпанаца и Португалаца, док ресто лагано али сигурно гради своју извесну будућност и просперитет. О томе еурољупци не смеју/не желе/не виде да пишу, о томе да је национална припадност, рецимо Србин, на истом послу са националном припадношћу Енглез, при истим професионалним способностима јасна одредница да Србин може да ради за 5-10 пута мању плату (доживео, видео). И све то легално, по модерним правилима. Авангардно? Таква Европа је трула, трулија много више него ова великосрпска националистичка Србија, капитуланстка и поразима склона.

Srpskoj Srbiji suprotstavio bih koncept srbijanskog srpstva: diskontinuitet i građenje nove zajednice čiji je okvir mukotrpno iskristalisana geopolitička činjenica – međunarodno priznata država Srbija. Slično sudbini Japana ili Nemačke posle Drugog svetskog rata, Srbiji se smeši sudbina (koja je uz nešto vizionarstva političke elite mogla da bude izbegnuta) da delovanjem spoljnih sila bude svedena u granice i lišena svake državne misije osim prostog obezbeđenja egzistencije i elementarnog reda svojim građanima; pa da onda delovanje državnih organa u tim svojim elementarnim funkcijama počne da se zahuktava u ekonomski i društveni razvoj kao bit nečega što jednog dana može da bude shvaćeno kao nova nacionalna ideologija.

Нивелање Србије са Јапаном и Немачком из доба другог светског рата, није више ни прикривено оптуживање за српски фашизам из доба деведесетих. Али нова национална идеологија постављена на принципима марионетске власти нешто је што је природно немогуће, ма колико то аутор текста призива и жели. Она, горепоменута богиња историјске правде, више пута се у сличним ситуацијама укључивала, и то на страни Срба и Србије, и то кад су је, рецимо, бомбардовали савезници у другом рату, или издавали савезници Французи давањем топова без муниције за време великог рата. Ма примера има милион, и сви су они гарант да српским етносом управља и дефинише га слободарство и осећај за слободу. А то ни безгранично упињање актуелне власти да мора да се мења свест, не може да промени. То је, на срећу или на жалост, кодирана ствар, и нема баш велике везе ни са Константином, ни са Милошевићем, ни са српском православном црквом (која је у тексту бесрамно злоупотребљена, а све баш некако у време када ће Алојзје Степинац да постане светац!?!…).

Suštinski konflikt na relaciji Beograd – Banjaluka uslov je našeg konačnog oslobođenja od ideološke bolesti od koje patimo.

Ако постоји дефиниција политичке пакости онда је она садржана у претходном цитату. Јасно је да аутор максимално прижељкује да 2 милиона Срба који живе у Српској буде утопљено у једну унитарну Босну и Херцеговину, која ће споља вођена, бити Европски адут за све могуће и немогуће игрице које се могу заподенути са муслиманским земљама широм планете. Ти, наши Срби, пројектовани су (не први пут) да буду дуготрајна заморчад једног модерног, новог и авангардног европског пројекта. А зна се судбина заморчића, углавном је тужна. Симптоматично је да и овај „крунски“ услов као конац читаво дело краси, а опет долази баш некако случајно, у време кад се у БиХ спремају избори на ентитеским и државном нивоу.

Много је говора мржње у линкованом тексту. Много је злих жеља и намера ка (вероватно) сопственој нацији саопштено. Много је тешко бити, и стајати у сенци отаца. У њој се треба пре свега пронаћи, препознати, спознати. Сенка отаца није заклон, то је ветрометина. Није за оне са имплантираним осећајем кривице и срамоте од стране запада, није за безличне и њима сличне. Сенка отаца је терен за мудру и храбру игру, понекад кула стражара. У њој се спава отворених очију. Отвореног срца и слободног ума. Нису баш сви кадри у ту сенку своју душу положити. Зато, широко им поље, где ће засигурно Сунце туђег неба да их греје…Али тада, треба да их је брига за сенку отаца…Има нас, Срба, да сенчимо…

Advertisements

3 thoughts on “У сенци Срама од отаца

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s