Уза све уважавање државних и националних интереса, тренутних односа снага и равнотеже сила и хиперсила, велики лист не сме да производи следеће илузије: да је свет моћних добар и праведан, да отпор страној власти нема сврхе, да побуна против тиранина нема шансе, и да би све било боље само када бисмо се умилили јачима и додворили најмоћнијима.

преко„Политика” и Велики рат : Уводник : ПОЛИТИКА.

Рече то Љиљана Смајловић о великом листу. Али све побројане илузије не креира ни један лист, ни мали ни велики. Они само преносе, документују креације власти. Понеки то раде критички, понеки стенографски, без „зачина“. Однос количине критике и количине тишине код тог преноса илузија, то је мера слободе штампе, па и осталих медија. Квалитет критике је пројекција квалитета писмености и умности једног друштва. У томе је значај новинарства, а не у томе колико је новинара убијено, пребијено, извргнуто линчу, застрашивању.

***

До гушења Пешчаника и још понеких сајтова, могло се и говорити о односу количине критике и тишине. Ако се испоштује теорија реалних бројева и ако је дељеник производ више чинилаца, количник ће бити различит од нуле све док ни један чинилац из дељеника није једнак нули. Прилично просто, али и прилично осетљиво. Резултат је важан, а он је нула. Само треба добро разумети да нула са којом се изједначи било која врста слободе, активно учествује у свим другим производима једног савременог друштва. Та нула, која дефинише количину неке слободе, иако представља – ништа – има разорну моћ. Иза њеног учешћа и деловања, осим што се анулирају производи, остаје гомила нузпродуката-сумња, безнађе, безвољност, апатија, формира се мрежа конектованих сличних јединки, а у ствари опасна хомогенизација коју, опет као резултат дефинише осећај страха. Овај страх је некад несвестан, некад подсвестан, ретко свестан, али се још ређе признаје и испољава, зато што значи слабост. И неважно је да ли је то значење предрасуда или не, важно је да се, у било ком облику тај страх савлада.

***

А шта ћемо са креаторима илузија? Ако прихватимо да су они потпуно легално и легитимно ту где јесу, ако су нескривено (и сада, а нарочито од пре, много пре) то што јесу, чини се да се тежиште са њих измешта на извор њиховог легалитета и легитимитета. На извор слободне воље. Та воља је имала потребу за илузијама, и зато се сада чини да та воља ћути. Рекло би се да је воља намирена најпречом од свих потреба. То што је најпреча од свих потреба илузија, а не слобода, само указује како се (слободна) воља подчињава цивилизацијским показивачима правца. У бити, резултат је – подчињавање. У систему конвертованих вредности, у било ком систему у ком је подчињавање врхунац свих међуљудских односа, они који траже своје место у свему томе, одричу се и слободе, и слободне воље, и своје трајање подређују искључиво сопственој, готово бескрајној себичности. Све пре, као и све после, нити постоји, нити је важно. Да ли је баш тако?

***

Данас је Видовдан, тек нека субота, тек можда чиста случајност што је, пре, тек неких сто година, тамо неки, тек неки Гаврило, тек момак, убио неке, тек и тамо неке, важне људе. После је било све што је било. То „после“, то би били, на неки начин, и ми, данас. И као, вољни смо да ценимо његов чин. Не бринући ни за трен колико, овакви, какви смо, данас, можемо бити достојни? Тај, тек неки, Гаврило, имао је илузију о слободи. Ми смо досегли слободу да имамо илузију. Да, да, цивилизацијски показивачи правца. Гаврило је живео, мало, али је живео сан. После сто година, ми сањамо живот. Он је умро да би се пробудио. Ми живимо само да се не будимо. Неко би рекао да се, за само сто година, променило готово све. Да ли је баш тако?

***

Волим оне који искључиво посматрају последице неког чина. Резултат. Само то је битно. Неретко, и сам то радим, изигравајући каквог врло мудрог и проницљивог типа. А и сам, себичан, не размишљам превише о праву да то чиним, о сопственој достојности. Ово је добра и ретка, симболична прилика, да и сам признам да ја о слободи више наслућујем, него што знам. И да се утешим да је и тај, некако чудно заложени, похрањени, осећај о представи слободе, довољан да се надвлада глад за илузијом. Да и ако недвосмислено стојим укопан, у месту и времену, макар осећам немир, немирење.

***

Неки тамо Грк, Никос Казанцакис, причао је о слободи:

Δεν ελπίζω τίποτα.
Δεν φοβάμαι τίποτα.
Είμαι λέφτερος

То му пише на гробу, на камену – Не надам се ничему, не бојим се ничега, ја сам слободан. Додао бих, себично, и достојан. Бар онолико колико свима нама, данас, та достојност недостаје.

***

Истина је да за све, али буквално за све, постоје тежи и лакши пут. Исто тако, било да се изабере један или други, неће се погрешити. Пре или касније дође се до резултата. Колико је одбијајућа компликованост и тежина оног тежег пута, толико је привлачна и опојна лакоћа оног лаганијег. Истинија је да само количина себичности једне генерације представља меру простоте код правдања изабраног пута. Чини се да је моја генерација изабрала лакши пут. Али се исто тако чини да је мера простоте готово на врху. Кажем готово, пошто сам убеђен да се са самог врха не види ни Видовдан, ни Гаврило, а тек не слобода. Оваквим размишљањем само потврђујем своју недостојност, слабост, чини се да се и даље надам, помало бојим, уместо да будем сигуран. Потпуно сигуран.

 

 

Advertisements

6 thoughts on “Субота, Видовдан, илузија, слобода

  1. Браво, за сваку реч!
    Ова ми је посебан утисак – „Истинија је да само количина себичности једне генерације представља меру простоте код правдања изабраног пута“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s