На неки суров начин, реч дно ових дана постаје узвишени симбол, вишеструког значења.

И никако не схватам потребу пренаглашавања апсурда, којом нас бомбардују са свих могућих страна, оних страна које би требале да шире вести, макар само сирове вести. Али не, то више није довољно, није добро, нити друштвено прихватљиво.

„Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina…“ Život na ledu (dnevnik ’83), Борислав Пекић

(… и не само овај цитат, још толико добрих речи има овде…)

Ми то, финално дно, никако нисмо тражили. Оно је пронашло нас, и у томе је апсурд. Поплаве, клизишта, вероватне паклене жеге, суше, заразе, све те „библијске“…ситуације, и то добро дође, да се „закуца“, да се маркира ера, оно неизбежно доба пре којег све је било ништа. И после којег, све ће бити ништа.

Оно што данас доминира, то је засигурно неки генетски отпад, нешто што је пуком срећом, врхунском лукавошћу, поквареношћу, спремношћу на све, али буквално све, претекло Турке, Угаре, Немце, Бугаре, Шиптаре, Амере плус ЕУ, и шта ти ја знам које све што су ‘вамо долазили, походили. А кад су престали да походе, стало је да одавде одлази све оно што се у доминантне црте генетског отпада није уклапало. На путу ка финалном дну није било места ничему. Може бити само дно. А њиме ће владати дно дна.

Не могу да се одбраним од још једне анти апсурдне мисли. После сваке катастрофе, добри су појединци само још бољи, а они лоши, они су још грђи.

Тежина овог доба, ових генерација (којима и сам припадам, и не само тако, већ припадам и том генетском отпаду озго, дочим пишем, гледам, слушам…мислим) потиче од неуравнотежености, дисбаланса између добра и зла. Уопштено, генерално. Можда ја сад овде пишем о миту, о томе да је уништавање кода доброте почело одавно, пре хиљаду, петсто, сто, педесет година. Можда покушавам да веврујем да ако данас нема добра, то не значи да га никад није ни било. Можда. А одговор је тако једноставан:

„Izgubili smo se onda kad smo se umesto da pitamo kako pitali zašto. Konačno smo izgubljeni sad, kada umesto da pitamo kuda pitamo kako.“ Život na ledu (dnevnik ’83)

Преко дна обично је блато. И муљ. Бар тако је по рекама.

После великих вода, поплава, чини се да је све блато. Чини се да се опет питамо, бесконачно изгубљени сутра, хоћемо ли се по блату ваљати, или ћемо га сапрати. Несумњиво, никад нисмо умели да одаберемо право питање. А што би сада било другачије? Јеноставно, што?

Advertisements

6 thoughts on “Не тако дубоко…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s