Budućem ministru privrede | Peščanik.

Нема неке велике навале на исповедаоницу? А могло је да их буде више, реално. То изгледа само зависи од карактера, људског, а не само политичког.

Ево, рецимо, кадар СПС-а. Да су попили педалу из будуће владе, без обзира на сву штету коју су правили, гарант би и они „проговорили“. Свако разуман би се питао „Са којим, бре, правом ви лармате?“. А имали би право, извели би га из разних неумесних подршки лику и делу бившег премијера и то од стране оне, тзв грађанске Србије (Деголизам и Черчилизам, ко се сећа, (сао)осећа о чему се ту радило…).

Да не звучи помало настрано, и сама Природа би могла у исповедаоницу, и то због неправедног и ничим изазваног запостављања њене немирне деце. Ето Поплава је потпуно запостављена од стране најмоћнијег Србина, за разлику од Мећаве. Природа мора својој деци да објасни о ком се ту принципу (или можда Принципу) ради. Ако се не своди све на оно „Чудни су путеви Господњи.“ Чудни, у сваком могућем смислу.

Србија, генерално, има све разлоге да потпуно искулира. Дала је и легитимитет, овластила је влас’. Увек ће да се нађу отпадници (Радуловић, Природа и њена деца,…) да се пљују и бацају камењем на влас’, алијас Србију. Они (отпадници) су величине статистичке грешке, па се могу, море морају, као такви занемарити. Одавно је Србија успоставила принцип по коме се разум, размишљање, истина и закони природе третирају као нешто што је за занемаривање. Одавно се овде сигурно гази линијом мањег отпора, а како се и та линија одавно излизала, сада се гази трагом линије мањег отпора. А тај траг је добро утабан, продубљен је од толиког гацања, да ови што по трагу ходе више и не примећују колико су дубоко, у рову практично. И сви су у рову, а свима им буде лепо кад им се обећа „светло на крају тунела“. Кад би тунел и ров били исто. Међутим, треба бити опрезан, наставком продубљивања рова, дубина постаје све већа и већа, укопавање све боље и боље, док се у једном тренутку из рова више и не види небо. Зидови се при врху толико примакну, да се добије „ефекат тунела“.

Формира се прилично непринципијелна влада. Шта би требало да значи ротација Зоране Михајловић и Антића? Потез као потез и није толико битан, колико сви поводи за спекулације које неки потез изазива. Компромис? Иду ли заједно компромис и интерес? Иду, иду, то ће потврдити сваки кримош који добаци до статуса „заштићеног сведока“. Ето, то би била замрзнута слика стања, у рову, или тунелу, све у свему, у буџаку званом политичка сцена.

Сви „аналитичари“ да се скупе, не би могли да изаберу представника, ма дрвце да извлаче, који ће онако, мушки да спомене/пита шта ће бити након 100 дана Владе. Не смеју. Распоредили су се по рову, по дну, и чувају онај траг линије мањг отпора. Гребу се за статус „заштићеног сведока“. Ћуте, зато што се у рову ћути, и гаца за оним другом (Титом) који јаше на челу колоне…Јаше, пузи, јебем ли га, битно је чело…колоне.

Ево управо је свечана скупштина. Будући премијер држи експозе. Не знам да ли је од треме и узбуђења мало пустио у гаће. То гарант знају они који у овом тренутку седе иза њега. Подржавају га, безрезервно, и њега и све то што је, евентуално, пустио у гаће. Али тако то иде, то је онај „дискретни шарм“ власти која не држи до принципа. А и што би?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s