Да ли је, све више и више нападна, прича о реформама скретање опште пажње са суштине друштвено-политичког тренутка? Или, другачије формулисано, успостављено једнопартијско друштво (председник државе-СНС, председник владе-СНС, председник скупштине-СНС, гувернер-СНС, градоначелник престонице-СНС, свеее…СНС) сада брутално подсећа на дуготрајни период пред-Милошевићевске (па и шире) ере, без иједног, иоле смисленог механизма одбране од извесних последица таквог, фактичког, концепта. С тим у вези, поштујући озбиљне тежње лидера СНС-а о наметању промене свести (појединачно, грађанин по грађанин, до крајњег циља, што би опет било…свеее), прича о реформама се некако идеало раби. Има ли икога ко би се ишта реално и рационално запитао, у моменту у коме друштвом латентно доминира страх од неизвесне егзистенције, оне елементарне-посао=какве, такве паре=нешто хране, за обући, и одприлике то је то. А реформе (шта год то било) чим се спроведу, потискују страх, допуњују дах…“светло на крају тунела“, све чешће се чује.

Није тешко закључити да је реч о чистој демагогији. На страну трабуњања о промени свести, на страну утрчавање у зграду Владе, или Председника, које чак и по положају камере а не самог „тркача“ неодољиво личи на манир покојног Ђинђића, на страну и ритуални обилазак патријарха дан-два пред објаву чланова Владе, све то на страну. Све то је у чистој функцији стварања утиска. Флешбекови на тренутке оног времена када је у друштву доминирала нада у односу на страхове. Проблем је у позадини, у потки. Тада је била веома шарена, сада је то једна боја. Досада нити носи, нити преноси енергију.

Шта ће бити кључни потез свих реформи. Осим што ће бити „болан“, „неомиљен“, утицати на „популарност“…Ваљда ће то бити „педала“ за једно 200.000 до 300.000 хиљада упосленика са државних јасли. Што треба да захвати два до два и по пута више људи, када се у рачуницу укључе чланови породица. Значи, једно пола милиона. То би требало да се, на фин начин, а опет хируршки радикално, „одвоји од сисе“ на којој се најлепше истовремено и једе и спава.

За те људе треба наћи неко решење. Ово је једини реформисани став, посматрано у односу на ДОС-овску власт, која је по сличном питању била мало немилосрднија. Они су слали поруку да се не треба много бринути, да ће се грађани, принуђени ситуацијом, сами снаћи, по систему „доста са питањем шта ће држава да учини за мене, питање је шта ћу ја да учиним за државу“. Ови сада изражавају бригу, као мало су хуманији, то им је, као, плус. Када ничег реално нема, и то би било нешто, по законском систему „боље ишта него ништа“.

Масу без посла треба да упије приватни сектор. Треба, да, ако би овде могло да се влада декретима. Односно, ако није направљен један мали зајеб у претходном периоду, у ком је друштво покапитализовано и то у оном најнемилосрднијем могућем облику. И као што се сваки нормалан западни инвеститор који би, евентуално, дошао овде да „ради“, а дат посао није пуко прање прљавих пара, пита „А шта ја добијам?“, тако се и сваки нормалан домаћи приватник пита исто, само мало вулгарније „А шта ће то, сад, мени?“ Шта ће њему екстра људи, ако реално, једва постиже да намири и ове што тренутно има? Сваког месеца тај се прерачунава кога да задржи, а коме да се захвали на сарадњи. А сад му нуде. Нешто за…?

Значи, приватни сектор…мало, а можда ни толико. Шта остаје? Иностранство? За неке, млађе, то би можда био и спас, једини разлог да пресеку и трајно реше своју егзистенцију, што иначе никако и никада не би урадили да се ништа не „реформише“. За старије то сигурно неће доћи у обзир. Ако нису кад је било време, тек сад неће.

Које су још алтернативе. Картони по пијацама и шире, транге-франге. А роба? Одакле? Окружење је постало скупље, отишло је много даље док је наше друштво тапкало у месту. Турска, Кина? Треба кинта, више него у доба Милошевића. Па и да се некако донесе роба, треба неко и да је купи. Са чим (види почетак-„…нешто хране, за обући, и то је то…“).

Хоћемо даље? Пошто власт има и НБС, амортизација пројектоване ситуације може се како-тако обавити штанцовањем лове. Незарађене, ничим изазване, ако смем да употребим овај прилично омражени израз. Што води у убрзавање инфлације, која би се могла пеглати Београдима на води, да по тим стварима већ није све унапред и прилично прецизно дефинисано-ко коме, колико, како, зашто и сл. Ту је и братска Европа, која ће да даје, наравно, тачно онолико колико треба да јој се врне…камате на раније кредите. Можда и мало јаче, да се упосле неки њихови, да не изумру (види пример Алпине) одма’ већ лагано.

Сума сумарум, реформе. Изгледа да нешто ту недостаје, а није промена свести. Као и за сваки озбиљан посао (као да сваки посао није озбиљан) – нема припреме. Терена. Осим широких улица, широм отворених граница. За улице се није ништа морало радити, за отварање граница богами и јесте, квакнуло се мало од територије, између осталог.

Али, треба бити искрен сада и рећи нешто што је супротно мојим уверењима, а тиче се ЕУ. Није баш та ЕУ толико бездушна, годинама уназад упумпавала је она паре у социјалу, донације, пројекти, реформа социјалног сектора, практично подпора за ово што се сада мора десити. Кинте нема, треба питати оне (не наравно Расима Љајића, он се човек бавио ‘ашким питањима, само формално је био министар за те, социјалне ствари) што су господарили социјалом свих ових последњих десетак петнаест чак година. Оне из ДС-а, ПУПС-а, па и СПС-а. Зато данас нико и неће тај ресор, Расим је паметан, мудар човек, нуткају Вулину, а он и делује као неко из обрасца „дај брате шта даш“. А после ће да буде „ко? ја? ево, ево, само тетку да обиђем…“.

Социјала је уништена. Стручно, прецизно, врхунски. Одавно није у стању да функционише ни за елементарне, дневне потребе. А сад треба да је удари талас. Ње (социјале) једва да има, сад ће дефинитивно да буде однета. А за то нам нико није крив (нико, у смислу ЕУ), до „мангупа из наших редова“.

Реформе, welcome. Улице су широке, границе су широм отворене, картона нам бар не недостаје, а и штампарија у Топчидеру је спремна за такве, ако не и веће изазове. Важно је да се власт не насекира пуно око болности, већ да се усредсреди на свој евентуални пад популарности. А то ће ићи лако, обзиром на слободне, критичке и непристрасне медије (шала мала).

Јавност се увелико спрема (види овде). Значи, јавност није склона инерцији, напротив, веома је привржена кретању. Опасност прети од спонтаних облика кретања-по улици, по пијаци (као да чујем Џеја где пева „лубеницу“ беше).

Него, сад ће брзо лето. А тада има свега, и за ‘леба и за на ‘леба. Дај море да ми некако изједемо лето, то је још пар месеци неподношљиве лакоће постојања. Видећемо после шта ћемо, нека прво прођу лубенице…

Advertisements

2 thoughts on “Док не прођу лубенице

    1. Хвала Радо. Мало кокетира и са нашом будућношћу, што ми није манир, а и волео бих да сам у том правцу потпуно промашио…Видећемо, само да се прво наједемо лубеница 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s