Providno ogledalo | Peščanik.

Скоро нисам био у неком луна-парку. Узгред, постоји ли то још? Или се сав свет одатле породично преселио у кладионице и оне замрачене собице са покер аутоматима. Некада је било прилично забавно стајати испред кривих огледала. Она су обављала све што је у датим околностима (околностима примереним луна-парку – месту за забаву) било потребно, посетилац је само требао да стане испред-кревељење и изобличавање сопственог лика доносило је велику забаву.

Nacija se vraća kao Subjekt politike, počev od omiljenog hobija-glasnog mrženja Nataše-Biserko i ostalih žena u crnom, preko prebijanja mitskih računa u Hagu (i pored činjenice da nema nade da će ijedna od tužbi-u-desetercu biti pozitivno rešena, što će nesumnjivo sačuvati i pojačati dva međuzavisna osećanja nepravde. Tužbe i jesu podnete da ne bi bile rešene i da bi se konzervisale za neke buduće potrebe), preko pojave novog glasnogovornika patriotizma Malagurskog, najavljenog zavetnog protesta ispred prostorija Žena u crnom i sve do ponovnog pokretanja još jednog mitskog i bolnog pitanja: ko je devedesetih godina razvalio Jugoslaviju.

Постоји ли уопште то „митско“ питање? Мислим да не постоји. Да ли је болно? Обзиром да сам већ закључио да не постоји, не постоји ни бол. То су та крива огледала. Стојите испред, наспрам себе видите потпуно издеформисан лик-попут неког митског бића, спљоштене главе, нестварно кратких ногу, са толико приказа телесних деформитета можете за себе слободно рећи да таква глава, такве ноге и остало морају много болети. А реч је о привиду, толико стварном, али испак само о привиду.

Формално, правно, фактички и реално, Југославију је развалила Словенија. Чему онда велики знакови питања, сумње и дилеме. Чему копање и гребање по меморандумима, маспоковима, или даље-ближе у историји, по разним седницама јавним и тајним, по локацијама попут Брда код Крања, Бриона, по ловиштима, унутарјугословенској шатл дипломатији…После сецесије Словеније (у контексту оног времена када се одиграла, то је била сецесија, међутим већ колико данас, у духу глобалних дешавања и рабљења права „тек неких“ народа на самоопредељење, то за дежурне политичке ревизионисте никако не може бити то-сецесија) Југославија више није постојала. Када се пође од тог чина, дела, акта, како год, питање „ко је развалио Југославију?“ више не постоји. Зашто даље губити време?

Због рата, тачније грађанског рата, рата унутар разваљене државе, тачније онога што је од ње наставило да се безуспешно батрга не би ли остало нешто, по систему боље ишта, него ништа. Даље се време троши на објашњење рата. Рат, па затим све што он представља и носи, то је чиста физика, то је закон акције и реакције. Количина зла, изопачености и болести владајућих умова фрагментисане земље само је реакција на једну референдумску, самоопредељујућу одлуку једног, од више конститутивних народа. На даље, физика је одрадила своје, свако је узео право на акцију, свако је на акцију одговарао реакцијом. У том клању, свако је гледао себе у акцији и жмурео кад је био у реакцији.

Javnost u Srbiji nesumnjivo predvodi u proizvodnji paradoksalnih tvrdnji. Iako se kod nas Jugoslavija već najmanje trideset pet godina (a zapravo znatno duže: od njenog formiranja) opisuje kao tamnica (srpskog) naroda i iako se uživa nad njenim lešom, javnost se u Srbiji u isto vreme brani od svake naznake optužbe da su srpsko rukovodstvo i srpska javnost početkom devedesetih imali ikakvog udela u njenom razvaljivanju.

Још једно искривљено огледало. „Јавност“ те њено присвајање (попут овога у цитату) и карактерно описивање, по правилу је обично етикетирање. У бити, то је злоупотреба снаге и значаја термина „јавност“. Још дубље, у таквом, прилично неодговорном, приступу сеје се клица колективизације, па и надевање колективне кривице. Аутор „бира страну“, изопштава себе из „јавности“, па и личних одговорности од последица зла. Овде се петнаестак година мењају политичке елите, и пренебрегава чињеница да су све, без обзира на политичка одређења, зачете и рађане у доба Југославије и интензивне дејугославизације. Зато се јавност у Србији ни по чему не разликује од јавности у Хрватској или Словенији или БиХ, када је у питању одбрана ондашњег руководства од одговорности за уништење заједничке државе. Јавност у Србији само је свесна да је од свих тих руководстава једино српско завршило у Хашком трибуналу. Чињеница, коју ни једно искривљено огледало не може направити на смешно, или ружно. А та чињеница неумитно уз српско руководство трајно пришива залуге за све акције и све реакције. Проблем? Како за коју нацију.

Ovaj munjeviti povratak nacionalne retorike u kojoj petparački mediji uživaju, pokazuje da sistemom laži, laganja i samozavaravanja nije raščišćeno temeljno pitanje ove zajednice. 

Посматрајмо овако: акција-тужба Хрватске, реакција-контра тужба Србије, реакција-Соња Бисерко сведочи у корист Хрватске, реакција-групе се обрушавају на Соњу Бисерко…Та „национална“ реторика, тј то „нацинално“, то је још једна етикета. Пре само тридесетак година (оно доба у ком су зачињане партије и странке, плурализам) чин госпође Бисерко био би окарактерисан као издаја. Данас, у доба свеопште таблоидизације, релативизације, у доба у којем се ништа не дели на добро и мање добро, већ на зло и мање зло, чин госпође Бисерко није издаја већ, рецимо „лични чин“, саморекламерство, чин који тестира „јавност“ Србије на степен толеранције, али на крају крајева вероватно и њена лична обавеза-према њеном личном политичком делу али и спонзорима и донаторима тог истог дела.

Темељно питање ове заједнице? Па од свих нових држава које су настале из СФРЈ, Словенија и Хрватска су, практично етнички чисте, Македонија бинационална, Црна Гора (ха, ха, ха), БиХ нешто попут државног Франкенштајна. Србија је, шта? Етнички чиста? Бинационална? Шта? Национална држава?

Reanimirana nacionalna retorika (kao i svaka dimna zavesa) je poput providnog ogledala: iako nam pruža ulepšanu sliku “nas”, ne može a da ne propusti pogled na grdnu utvaru iza. 

Није „српски национализам“ одређен „одбраном“ Милошевића и свега што он персонификује. Српски народ де факто нема националну државу, с једне стране крвари (и још дуго ће) услед ампутације дела територије, с друге стране (РС) одупире се унитаризацији и вољи неодговорног западног света, а у свом сопственом бићу пузи под теретом свих зала проистеклих из доба рата свих могућих облика ратног и пост ратног профитерства, а идејни творац свих тих облика зла јесте покојни Милошевић. Па да ли је Милошевић онда српски националиста, или бедни и мизерни, локални и неотесани злоупотребљивач национализма? О његовим следбеницима да се и не говори.

Zato će ova vlast, kao i svaka do sad, preferirati nacionalnu retoriku i recikliranje starog establišmenta, jer će to privremeno projektovati odraz zamišljene pastoralne nacionalne zajednice…

Да, али не због „пројектовања одраза…“ већ зарад огољене потребе за влашћу. Ова власт, њени носиоци, политички су пубертет проживели у доба распада СФРЈ, њихово понашање биће све саме последице траума из детињства. Али су у међувремену савршено издресирани на лепе ароме моћи. Ова ће власт неповратно утопити српску државу у „међународну заједницу“, у којој ће српско национално питање бити једнако важно као и прописани облик и димензије појединачног краставца који сме да се изнесе на пијацу. Толико о томе.

Како би изгледао сад неко ко узвикне „Живела Србија“? Да питамо Соњу, Наташу…Оне ипак држе та, наоко провидна, а у ствари искривљена огледала. Оне стоје иза тих справа, ако не изнад…?

Advertisements

10 thoughts on “Providno ogledalo | Peščanik

  1. Više nisam siguran da su argumenti uopšte potrebni Zapadu. Čemu sudanija sa kadijom.
    Evropski je pljuvati po sebi, stolu, hrani. Evropski je ići na časove demokratije onih koji su nas u u zadnjih 100 godina tri puta napadali bez argumenata.
    Nisam ti ja takvi evropljanin. Ja sam indijanac. Na današnji dan 6.aprila ispisaana je još jednom i ponovljena lekcija iz 1914-te. 99-te smo još jednom ponavljali gradovi. Neeke stvari nikad nećemo naučiti.

    pozdravče

    1. Та „западна демократија“ је нешто што није сродно словенском бићу, као што је, на пример, урођен осећај слободе духа, па и самог бића. Валери постоје, очитују се јасно у томе колико је који словенски народ „западизован“. У томе је највећи парадокс српства данас, тај Као напор да се буде „запад“ по сваку цену, док се бит, и биће све подсвесније и несвесније приклања стварној слободи. То су шавови по којима се пара српство: „…Zadatak ogledala je da stvori iluziju da društvo ne bi popucalo po pravim i previše stvarnim šavovima: klasnim i socijalnim…“ – класно, социјално, јесу стварни али нису бит.

  2. Да, ја сам националиста… Српски националиста. Не мрзим никога, а допуштам и Пешчанику и Соњи да ме унапред и на слепо мрзе… Јер, тај су калибар…

    1. Видиш Деки какво је то необично оптерећење,то да они морају мрзети да би их неки тамо (далеко, далеко преко мора) волели. И што боље, односно јаче они мрзе, ови их боље и јаче воле…и вероватно плаћају. Љубав и мржња испадоше две стране једне исте медаље. Проблем је што се та медаља додељује за зло. Прави националисти, па и српски, на тој олимпијади не учествују. Али морају гледати, па и трпети, мање-више морају и схватити смисао тих игара, како се не би преварили и подлегли разним изазовима које такве игре нуде 🙂

    1. Можда и зна, али знање се данас не сматра за нешто добро, важно, корисно. Тако да би то било још једно „непотребно“ знање. Актуелна ситуација дефинисала је приоритете у складу са вољом малобројних група заједничких интереса. Тако да су прве три тачке српског националног интереса:
      1. Србија у ЕУ,
      2. Србија по сваку цену у ЕУ,
      3. Или Србија у ЕУ или Србије нема.
      Како то? Зашто то? То су забрањена, немушта питања, не зато што су „тешка“, већ зато што су одговори на та питања разобличавање горе наведених група. А то је већ прилично недопустиво, зар не?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s