Odbrana i svetlo na kraju tunela | Peščanik

Odbrana i svetlo na kraju tunela | Peščanik.

То што Весна Пешић види као светло на крају тунела, то или има везе са феноменом фатаморгане, или она чврсто стоји изван тунела. Било шта да је, једино може да шкоди и ДС-у и тзв. грађанској опцији, па у ширем контексту и причи о самој демократији у српском друштву.

Подржавање „неопране“ ДС је у суштини облик екстремизма. Проглашавање једне потпуно растурене партије, која притиснута снагом и доминацијом свог лидера и свиме негативним што уз то иде, за светионик, за излаз из лоше ситуације, по принципу „највећи непријатељ Вучића, мој је навећи пријатељ“, за политичку сцену Србије, такву каква је, ем је без везе, пошто већ сутра Вучић и Ђилас могу правити будућу Владу Србије, ем је упирање прстом у нешто као да је вредно, при чему то нешто нема елементарне особине ичега врадног и позитивног. То је форсирано, панично и манично, прављење лидера-спасиоца од блата, да не кажем нешто горе.

Растурена партија

Треба ли ово објашњавати? Одлив чланства. Пребези. Расцеп. Шта има ДС што би било кохезивни фактор? Шта може привући чланове? Програм? Идеје? Визизја? Где су идеје, идеолози? Где су моралне громаде-гаранти позитивних вредности. Нема. Нула. Шта има? Дулић, колико Дулића? Афере са кредитима, банке. Све је то хајка? Све то није истина? Шта је истина? Док је трајала власт, све је било перфектно. Како власт оде, оде све у вражију матер? Као брак из интереса, док има лове љубав цвета, а нема лове, идемо на развод.

Објективно, било је потпуно невероватно да се после личности Зорана Ђинђића појави достојан „наследник“, у оном смислу да одржи визију, енергију, решеност. Ако је Зоран Ђинђић радио на 78 обртаја, Тадић је радио на 33, и чак на том броју завијала је музика. Али то завијање Тадић није био у стању да чује. Оно што је он чуо, то је била (њему) веома пријатна симфонија звукова која је, у суштини, била чисто урнисање. И Ђинђић и Тадић су овде не као персоне, појединци, они су симболи, они су оно „што се види“ за обичног, па чак и страначки неопредељеног човека, грађанина.

Где је ту Драган Ђилас? Нигде. Не зна се да ли је победио Тадића на интерним изборима, или му је Тадић препустио вођство. Толико је све то болесно, да ће јавност тек сада, после ових избора, сама моћи да закључи о чему се ту ради, простим односом гласова између ДС-а и нове Тадићеве партије. Колико је ту само сконцентрисано болесне сујете и личне, подвлачим, личне искомплексираности. Због два патолошка случаја, читава једна странка се фронцла.

Није никаква тајна како Драган Ђилас влада. Ваљда нема никога у, том „грађанском“ Београду, ко се бавио иоле важнијим послом, а да то није на неки начин осетио. То, на пример, његово стално и бесконачно инсистирање на тиму, на као неважно ко је из које партије док тим постиже резултате, толико је било прозаично и дрхтаво, да је на крају постало дегутантно. Драган Ђилас владао је првенствено круто, ширењем страха од самога себе. „Градоначелник је рекао ово…“, „Градоначелник је дао рок до сутра у 12…“, „Наш градоначелник вам је поручио…“-тако су говорили сви градоначелникови људи, нормално онда када се камере студија Б погасе. Сада, можда ће, ако већ и није, и сам студио Б да се угаси…Нема омиљеног градоначелника, нема ни програма…Да ли је то та грађанска Србија? Увлачење, полтронство, беспоговорно извршавање налога, бахаћење народним парама и ко зна шта још, а све то, пошто је „грађанско“ као мање треба да смета, жуља, а богами и боли?

Наравно да вођа мора да води, да тражи, да намеће. Зато је вођа. Али кад види да су око њега сви неми, а са беспрекорним слухом и спремношћу да скачу у бунар, мора да се запита у чему је фора. Вођа мора да буде реалан, а не да снагом свог утицаја намеће реалност. Реалност се прихвата, анализира и на бази претходних спознаја, мења. Не намеће се, пошто се то онда увек и по правилу ради „по сваку цену“.

Проблем је у потенцијалу. Ни Тадић ни Ђилас нису потенцијал. Не обазиру се на све могуће лоше поводе које дају обичном човеку да их гледа помало згађеног погледа. Успевају да се насите полтронством и подилажењем оних људи који су у тесним круговима којима су се окружили. А то нису кругови. У данашњем контексту, то су све мехурови од сапунице. То се тако лако распада. Уосталом, могли су до сада то и сами да схвате, толико су добрих примера сами осмислили својим (не)чињењем.

Стратегија 

На жалост, али Весна Пешић може Александра Вучића само да мрзи, наравно у политичком смислу. Да му пљуне под прозор да се овоме клизају кокошке. Вучић је уз себе привукао Дачића и ПУПС, а они су гарант Вучићеве власти на дужи рок. Ресоре које су Дачић и ПУПС контролисали, Вучић нити види нити га то интересује, као да су ти ресори на некој другој планети. Али то је део коалиционог уговора. Изгледа да су сви поштовали коалициони уговор, нико никоме није залазио у интересну сферу. Толико су се међусобно тетосали, да ни највеће будалаштине и глупости „оних других“ из коалиције, нису трзали да преотму. Рецимо министар Бачевић. Или министар просвете Обрадовић.

ДС нема стратегију. Нема ни стратега. Они ће пре да се трансформишу у аутистични ДСС, који, узгред буди речено, својом принципијелношћу у оних пар ставовова око ЕУ и НАТО-а, могу и боље да прођу на будућим изборима, него ДС, елем пре ће се они трансформисати у ДСС него што ће урадити нешто корисно за себе, па на крају крајева и за само српско друштво.

Вучић сада, да би што боље контролисао Дачића и ПУПС, овима прети ЛДП-ом, Тадићем и, на жалост, има одличну стратегију. Можда ће превазићи и самог Дачића у способности маневрисања, тако да се увек извезе неогребан, ма колико стаза била узана на први поглед.

Која је стратегија Ђиласа, односно ДС-а? Они ни ресет странке нису били у стању да ураде. Они су на жалост као језгро неког великог хемијског елемента са изузетно дугим периодом полураспада. Па колико јуче прочитах да им се опет неки одбор, туто комплето, преместио код Тадића. Која је значи стратегија? Остаће Ђилас, Мићун и Вида Огњановић, може и Пајтић, ако баш хоће, али и не мора…Само да ми одеремо Тадића.

Ако је Ђилас здраво владао Београдом, ако је Београд скоро трећина бирачког тела у Србији, чему бојазан од исхода избора? Реално, њега нису непосредно „казнили“ Београђани, он је сишао са трона манипулацијом коалиције са републичког нивоа, али опет, ако је здраво владао, требало би да има бар милион гласова Београда. А разни шпекулишу да је ДС на ивици цензуса? Врло брзо све ће се показати, али биће поражавајуће. Нема ни једног јединог разлога да не буде.

После ових избора, вероватно ће и Ђилас на себе, осим свих негативних привезака додати и привезак „губитника“. Нешто попут Тадића. ДС опција постаје гнездо губитника. СНС ће удуплати власт, и председник и премијер. И то је то. И што је најгоре, маргиналци и минорци, попут Чеде, Љајића и можда чак „бебе“ Тадића са Чанком, учвршћиваће СНС. И где је ту ДС? Ко је са њима?

Може ли ДС привући, на пример, пензионере, а да не привлачи ПУПС? Или може ли привући гласаче Дачића, а да се не пајташи са СПС-ом, Палмом? Може, али не „прљавом“ игром. Не ароганцијом, бахатошћу, не драњем и урлањем, не плашењем. Поштовање, стрпљење, разумевање, уважавање, слушање а не само причање. Брзи рефлекси, али не да се лапа, него да се коригује, формира, дотерује, побољшава и програм, и стратегија, па и визија. Фаворизовање знања, а не Шапић и Шапићи. ДС-у требају интегрисани, саморазмишљајући, што људи, што интелектуалци. Здрави, незагађени сталном спремношћу на буразерске шеме, разрађене варијанте где су „сви глупи само смо ми паметни“…Може ли то све Ђилас, онакав какав је. Реално, мислим да не може. Реално, у свим опцијама и СНС-у и СПС-у и ПУПС-у, па и даље, гарант постоји макар мали проценат оних људи, спремних да се повинују струци, закону, знању, спремних да се уклопе у здраво стање ствари. Проценат је мали, али битан. Овде се не ради о квантитету, него о квалитету. Циљ ДС-а је инсистирање на квалитету, ДС мора постати резервоар за квалитет. Оно што је и био док је Ђинђић био жив. А Ђилас нема потенцијала ни да то уради, ни да себе промени да би то урадио. Нема. Џаба. Демантује га онај узани круг, а у ствари гомила мехурова од сапуница којима је окружен. Друга, а по количини прва, изборна циљна група ДС-у треба да буде она Србија која не гласа. Нека ту узму 10% и још 5% од осталих партија, постаће опет озбиљна партија. Али не на овим изборима. На неким следећим. И то није све. Својом трансформацијом, коју обележава квалитет човека и његових особина, много ће више допринети друштву него што су се осрамотили. А то и није мало.

Закључак

Демократија се не брани компромисом са „мање лошим момцима“, „мање лошим опцијама“. Не жмури се на једно око. Демократија се брани са 100% укљученим чулима и мозгом, а нарочито са увек нашпанованом савешћу. Ако себи и својој савести дозволите да се отромбољи, ударци су вам…Боље и да не ударате, много буке, а испада све прилично миксовано, и жалосно и смешно.

Бранећи опцију без потенцијала, без здравог, демократског ткива, понашања, система, бранимо опет „лоше ђаке“, а за добе ђаке, ко њих шиша они су добри, снаћи ће се и сами. По мени је часније бранити суштину, него политички импотентну фигуру. Можда и грешим, али је онда и одговорност на мени. Немам никога да се на њега љутим, после, кад све буде горе него што је. Осим на суштину, и на себе самог.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s