За комшилук, онако, с ногу…

Време је. Како најједноставније да кажем? Видим, комшије, да комшије (множина), ми се опасно приближише оној, готово несхватљиво, танкој линији која би да раздваја светове бивше и светове будуће. Светове у којима (кликни, па се врати овамо…) не постоји време, или још боље, не постоји страх, умор, не постоје ни ноћи ни дани. Светови бивши од којих само сањамо слике, и светови будући, за које сликамо снове.

Време је. Да се побацају удице (што и чиним овако, заграђујући 🙂танке, дебеле, опасне и, чудновато слатке. Скупљам их док пишем ово, вртим их по рукама (док се оне врте у позадини) сигуран да ће ме свака бар мало ујести. За душу. Питајте праве риболовце како удица зна да уједе :).

Није време. Није ово доба истина и правди, није ово циклус добрих вести. Истина се поцепала на свет бивши и свет будући. Нама је од ње остао само уздах.

Није време. Да се самује, тихује, да се подиже уздах од истине, да би нам се растеретила леђа. Није време да се бреме премешта са једног на друго раме.

Није време. Да се мисли о укусу, о горчини снова. Наша генерација нема снове. То што би ми назвали сновима, то су опсене. Снови су нам опрани. Ратом. Бедом. И безбађем. Усуд. Центрифугирани су сазнањем о сопственој немоћи, о природном путу са кога смо у међувремену скренули, путу на ком је сваки нови дан бољи од претходног, путу који смо понели из најранијег детињства. Оном који је обитавао испод наших јастука, или смо га крили на неком тајном месту, делили са замишљеним другом.

Свакој генерацији западне мука. То је ништа. То је, што би рекли ови моји нови земљаци са којима делим задњу годину, као кад мало јаче запада снег. Мало јаче запада, мало више га је бацати. Све је тако једноставно. Лако, да, кад си млад. И луд. И спреман да у сваком тренутку разбуцаш снег, небо, звезде, Бога, па и даље од тога.

Него, удице. Време је, да се упецате, бар на неку од њих. И као што је време, пре, тако после – времена нема. Стане. (Ако се извртела прва, онда кликни другу, ако није дођи мало после по њу…). Тад је прави тренутак за уздах. За милост. Према самом себи. Треба опростити себи, док све стоји и замрзнуто је, ако се само делић, само угао, мрва, помери, то више није то. Треба преживети, и још јаче живети, након тог кристалног тренутка. Само тако може се даље.

Време је. Да се путује. Да се табана стазом која је запала нашој генерацији. Није та стаза ни боља ни гора, ни дужа ни краћа, ни блатњава ни прашњава. Таква је. Све су пре биле налик, све ће будуће бити исте.

Добро је. Док је речи, док се слажу. Док се оне надмећу са мислима. Речи, још записане, чисте нам стазу од блата, прашине, снега, речи се ваљају под снагом доброте мојих комшија. Моје генерације, која је невина и крива, у исто време, која је наивна а лукава, скромна а алава. Моје генерације, жељне истине, правде, наде, добрих вести. Комшије, ако смо жељни, на нама је да се жеље решимо. Зато, пишите, стално, јако, добро, истинито, не брините о нади и правди.

Не мењајте моје срце. Сад кад се навикло на Вас.

Ваш комшија

П.С. Ове три песме ја плаћам :), следећа тура, цигани долазе за ваш сто 🙂

Advertisements

12 thoughts on “За комшилук, онако, с ногу…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s