(уколико писмо стигне, а у међувремену адреса постане непозната, вратити на Балкан, задња пошта Србија)

Баш ћутим ових дана. Знам од чега ми је то. Највише од Мајдана. Волео бих да је од овог потуљеног пролећа у сред зиме. Није.

Примећујем да свако мало отворим неке е-новине где се каче најсвежије вести, слике, буљим по пар минута у лајвкам, свестан да због нечега не могу да се одупрем свој тој страви и ужасу. Немоћан да се одупрем својој знатижељи, а опет са тако јаком жељом да све то, било каквим чудом, моментално престане.

Видим ватре, а руке што их носе нису Украјинске. Видим снајпере, штитове, ни њих не носе руке Украјинаца. Видим мртва, крвава трупла. То су засигурно Украјинци. Све их је више и више.

Не палим тон. Знам како се оглашавају ватре, снајперски хици, знам звуке свих могућих сирена. Знам да је сада тамо најјачи звук смрти, шиштање млаза крви, самртни ропац. Они тамо сада не могу да чују тишину која хара. Чуће је кад све то прође, толико ће је јако чути да ће их тек тада спопасти распамет. Ово сада није ништа. То погани њиховим рукама пале ватре, држе снајпере и штитове, праве од свега само мртве Украјинце. То је та погана уметност чије се дело разазнаје и разбраја у муку беживотног тела.

Ми, Словени, до овог ужасног века стављали смо слободу испред живота. Онда смо решили да им заменимо места. Мислили смо да ће се само заменити појмови, али не и смисао. Нисмо довољно пажљиво читали Толстоја, ни гледали Никиту Михалкова. Или смо их студирали окренути ка западу.

Размишљам, имам ли кога свог у Кијеву. Да га позовем, да га замолим да отвори прозор. Да кроз његово грло пустим свој глас. Да њиме спустим све оне погане руке што разносе ватре, дижу штитове и сеју снајперску муницију. Да њиме прекинем ларму од тог „слава Украиње“ које слави смрт, и неслободу.

Ми, овде, ћутимо. Тако се ваљда слави живот који је испред слободе. Тако се ваљда губи свест. И смисао. Овде су биле ватре, снајпери, тенкови, бомбе, овде се живот учвстио испред слободе. Зато ћутимо. Зато видимо, а не видимо, чујемо, а не чујемо. Ту смо, а нисмо. Живи смо, а мртве не жалимо. Завидимо им, што су умрли док је слобода била испред живота.

Ми, Словени.

Украјинци. Увешће вам санкције. Бићете ускоро гладни. Учиће вас како да будете жељни. Дресираће вас. Можда оснују и неки суд, па ћете тамо својевољно да идете и шаљете ваше, оне чије су руке коришћене за ношење ватри, снајпера и штитова. Можда ће вас терати да се својевољно поделите. Можда ће вас тајно наоружавати, а јавно тражити да се сви разоружате. Можда. Углавном, све више бићете бројеви, а све мање људи, Словени. Негде пред крај, дариваће вас животом без слободе. До тада ћете заборавити Толстоја, Михалкова, одзвањаће вам „слава Украиње“, а убићете и славу и Украјину. Имаћете празну ларму. То иде након тишине коју прави смрт, коју сада правите.

Разапеће вас, имате довољно руку за ватре, штитове и снајпере. Имате довољно крви, живота. То су основна мерила овог поганог века, века у ком смо ми, Словени, заменили места слободи и животу.

Боже, отвори ми неки прозор, тамо у Кијеву. Са њега да викнем: „Прво слобода, па тек онда живот!“. Па и нико да не чује. Не убијајте се. Сваки је живот одлучујући, сваки се броји, у односу на смрт. Сваки је живот место са кога слобода може да скочи напред. Свака смрт, свако трупло, све то смо данас ми, овде на Балкану, овде где је живот безвредан, а слобода…слобода?

Слава слободи. Слава животу. Када их губите, то иде баш тим редом. Станите док вас има. Док нас има. Нас, Словена.

 

Advertisements

11 thoughts on “Писмо за Кијев, Украјина

  1. Видим ватре, а руке што их носе нису Украјинске. Видим снајпере, штитове, ни њих не носе руке Украјинаца. Видим мртва, крвава трупла. То су засигурно Украјинци. Све их је више и више.

    1. 😦 видим и ’92. и ’99. као у неком тунелу, где се и на излазу и на улазу не види светло, већ само слике разбијених живота, калеидоскоп смрти

  2. Од кад се све захуктало код њих имам осећај сличан немоћи. Оно кад знаш шта ће се некоме догодити, а не можеш да урадиш ама баш ништа да то и спречиш. И онда те преплави туга. Схватиш да словенски народи не умеју да уче на туђим грешкама. Све некако морамо на сопственој кожи. Неретко, по више пута док не схватимо суштину.
    „Видим ватре, а руке што их носе нису Украјинске. Видим снајпере, штитове, ни њих не носе руке Украјинаца. Видим мртва, крвава трупла. То су засигурно Украјинци. Све их је више и више.“ – О томе и ја размишљам. Сваки пут кад прочитам неку вест из Кијева…

    1. Неки би рекли да је то усуд, тај недостатак моћи да се учи на туђим грешкама. Није, није то судбина, није ни проклетство, то је крст који словени носе на леђима, до оних места која нису одређена географијом, већ временом, места на којима им следи разапињање.

  3. Istorija voli da se ponavlja, a nekako Sloveni ispadaju stalni ponavljaci.
    Ima nas sve manje, a i dalje volimo da cutimo. O svemu sto je tesko, sto tisti.
    Pustili smo da nam drugi sudi, da nam drugi odredjuje kako, sta, gde i koliko.
    Ne verujemo u sopstvenu vrednost.
    Verujemo svemu sto vidimo i cujemo, a sve su to lazi, koje nam servira neko, dovoljno zao da iscedi i poslednju kap ljudskosti, zarad profita.
    Tuga se nadvila nad Ukrajinom, a nama se javljaju grcevi po celom telu, jer smo tu tugu osetili na svojoj kozi.

    1. Пустили смо пуно тога, меримо све од себе и по себи. Све је мање ствари које се могу пустити, све је мање слободе, све је мање живота. Све реке су најмање на извору, највеће на ушћу. Словени су понорница, све тиши и све мање видљиви.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s