(Извор инспирације, уз ? може ли се одбранити пенал, ако нема голмана…одговор: да, али није битно)

Kao i kritičari, i građani su dužni samo da principijelno i neprestano prozivaju, a umetnici i političari su ti u čijem je opisu posla da nude izlaz iz „ambisa“ koji su sami stvorili.

Сјајно. Концепт тзв. „деструктивне критике“. Па уз све то и аналогија.

Nije postojao taj viši politički interes – „spas“ evropskih integracija, na primer – zbog kojeg je 2012. trebalo biti „konstruktivan“ (čitaj: lojalan, korumpiran, lažan) kritičar Borisa Tadića i ondašnje vlasti, već ju je trebalo principijelno napadati, a bez obzira na rizik šta može da dođe kao politička alternativa.

Замало да прође. Чаробни фактор заборавности укључен на максимум. „…без обзира на ризик шта може да дође као политичка алтернатива.“ скоро да је истина. Међутим, увек постоји онај фамозни певац који се иживљава на нашим кокошкама, персонификован у заборавности масе. Треба се само објективно сетити докле је Тадић, све са његовом полит-булументом дошао, и то пре рока за распис председничких избора. Дошао је до зида, до црте коју није хтео, смео, умео, шта год, да пређе. По питању КиМ и притисака ЕУ. „Потписали сте. Јесмо, у ствари, нисмо. Нисте. Нисмо. Јесмо…“ итд, значи, постојала је фаза „Балкан Експрес-музичар“, у којој нико живи, сем можда Боте и друга му Борка, није-јесте знао шта је-није нуђено да се потпише-не потпише. Да сумирам. Јесте, постојао је тај тзв „виши политички интерес“, постојало је то широко распрострањено неугодно стање у белолистићкој популацији, или прецизније, код госпође Пешић, чиста слика о томе да се Бота одриче од јЕвропе, смушено, немушто, како-тако, али опасно могуће. Ето, то је била кап која прелива чашу, то је била „феферонка у доњем делу леђа“, то је био систем „е па краљу, ако ти нећеш, има ко хоће.“

Не мислим да је упутно генерализовати, преводити беле листиће у нешто, неки циљ, пошто сем малог дела истомишљеника, бели листићи нису били артикулисани у смислу идеје водиље, неког принципа. Бели листићи су били протест. Приписивати им нешто више, јаче, даље од тога не иде, сеоско бацање камена с рамена нема карактеристике олимпијског спорта. Можда је то штета, али тако је. Треба се чувати злоупотреба, а то важи и за беле листиће.

Делање госпође Весне Пешић, као фанатичног еурољупца, очигледно је. Фанатичност има у себи пуно деструктивности. Као и револуционарност. Ствар је искрености, код таквог „давања“ себе једној идеји, једној визији. Ако све почива на принципима, ако су принципи здрави, ако се разумемо око тога да је то добро за све, или бар скоро све сегменте друштва (намерно не користим нације, али мислим о томе), то има значајан смисао. Ако све почива на страху (од Руса, истока), ако све почива на трговини територијом, ако је концентрација свега „доброга“ усмерена на 5-6% тзв. елите друштва, а остали могу и да изумру, тада се губи смисао, државништво, визија, а бога ми и будућност, политичка па и шире.

У ствари, све је речено овде:

Drugim rečima, nudeći i onda i sad „političku alternativu“, Pešić naizgled odstupa od Gilmanovog i Tucijevog stava da su građani/kritičari dužni da napadaju lošu vlast/umetnost, ali ne i da nude rešenja kako doći do pravične politike i velikih dela.

Па, да ли је наизглед, или није? Хоће каки-неће каки? Може ли се у исто време бити и девојка и баба? Каква је то алхемија, односно алматематика која каже:

„Ali, ponavljam, njen poziv da se glasa za Nikolića značio je samo to, matematički rečeno, da se glasa za „ne-Tadića“, kao što i njena današnja podrška Đilasu znači samo to da se izabere opcija „ne-Vučić“.

Јасно је да су за случајне пролазнике веома интересантни (сексуални) односи између лудог и збуњеног. Овде није реч о задовољству случајних пролазника. Овде није реч о „деструктивној критици“, аналогији/“додиривању“ културе и политике. Овде је јасно само једно, када би данашњи СНС само мало почео да се колеба око јЕвропе, и када би Слободан Милошевић могао да устане из гроба, и кад би са себе отресао земљу и изашао на изборе за председника Србије макар и као независни кандидат, и када би био сам на политичкој сцени са понудом-јЕвропа, да ли би се Весна Пешић двоумила око тога да ли га треба подржати? Лично, мислим да не би, чак шта више, међу првима би му потписала пријаву за РИК. Њен позив би тада био „не-сви, само он.“ То ли је та алматематика?

Шта је добро у свему овоме? Добро је то што се таквим деловањем систем одржава у кретању. Друго је питање где све то води. Али спречава се блокирање система, наизглед време брже и природније протиче. Нема закопавања у месту, само помало шлајфовање, проклизавање. Када се ауто креће, макар и погрешним путем, враћа какву-такву вредност, када стоји он само губи вредност.

Значи, нема ту никаквих операционализација, теорија подобности, аналогија, концепција. Овде постоји беспоговорна лојалност, али не политичарима и установама, већ путу државе Србије у ЕУ. По сваку могућу цену. Овде је видљивија деструкција државе и друштва, него деструктивна критика у дневно-политичком тренутку. Па ако је добро то што је систем у кретању, онда није добро то што се он, као такав, креће у правцу самоуништења, а тад није ни битно ко је за управљачем. То, генерално, није здраво. Политика можда и јесте уметност (култура) могућег, али и уметност и култура имају смисла ако има публике, живе публике. Публике која ће претећи све облике деструкције, публике која ће имати шансу за деструктивну критику, у правом смислу тог концепта. Овако, расправљамо о бесмислу, чему ли то служи, а уз то и не ради.

Advertisements

2 thoughts on “Критички о „деструктивној критици“, конструктивно

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s