Мени су, по правилу, добре књиге, или филмови, у којима писац подигне на врх питање моралне категорије, па остави конзументу слободу опредељења. Врхунски мајстори пера сачувају се, не само од суда, већ и од сугерисања неког од могућих праваца. То је поштовање. То је оно што нам је свима одумрло током свих ових година…транзиције (иначе, мени је тај израз, „транзиција“, огаван, стално ме подсећа на онај слузави траг који за собом оставља виноградски пуж, траг стакластог сјаја кад има светла, или неуобичајено дуготрајна мокра пруга на било којој подлози, земља, бетон, зид, стабло, као неко запишавање под окриљем мрака).

Na kraju, moramo biti iskreni i zapitati se – da li su naši izbori inače u životu onakvi kakvi priželjkujemo da budu u političkom životu? Nije li istina da svaki dan biramo između stvari koje nisu onakve kakve bismo mi želeli budu? Ipak, živimo i donosimo te odluke, najbolje što u datom trenutku možemo.

Убише се разни, на све стране, да наметну, да преобрате, да просветле. Заклињу се у све своје (и све што и није њихово, ал’ биће, дочим се домогну власти) како су се променили, поправили, трансформисали. Све ће да ураде зарад поверења…народа. Не зарад поштовања, него зарад поверења. Треба им глас народа. И то оног народа који је онемео, изгубио моћ говора. Народ је ушао у вегетативну фазу, сад је више налик биљци, сав слузав, запљуван и запишан од власти, алијас виноградског пужа. Избори су светло при ком траг власти добија фејк сјај, а чим се светла угасе, траг се скори, биљка носи и траг и пужа, који има, узгред буди речено, само један једини циљ. Да на том случајном путу дође до неког, случајног листа и намири се. За биљку то и није добро, али се она и не буни.

Као, теорија, да бирамо од два зла оно мање. То имплицира да морамо да бирамо. То не оставља простор, то је гушење слободе. У супротном, небирање је неодговорност. Да ли је баш тако? Шта је ту старије, кокошка или јаје? Да ли је свесно опредељење за зло, па ма како мало било, одговорно. Другим речима, да ли избором зла прихватамо на себе одговорност (колективну, историјску…) за последице, које нису сагледиве, већ само наслућене. Виноградски пуж у бити не зна где иде, а и није га много брига, њему је само важно да се сретне са листом.

Овде се генерацијама бира мање зло, од више понуђених облика зла. И увек након тога заболи. Овде се генерацијама унапред аболира зло. У друштву више не постоји сензација, као таква. У парку заклан младић, свирепи убица девојке иде поново у поступак због коришћења речи „свирепи“ у оптужници, крими певаљке каче слике својих вила са егзотичних дестинација. Све је то аболирано, бирали смо мање зло. Изношење пара из земље у доба санкција застарело, пирамидалне банке застарело. Судећи по дужини памћења, кокошка је старија од јајета, јес да има јако мало мозга, те тако и простора за складиштење сећања, али је боља од јајета. Јаје нема ни мало мозга.

Изгледа да је пуно њих који су на прошлим изборима изабрали да не бирају, овај пут изабрало да бирају. Шта се променило у времену између избора? Шта то натера човека да промени став који гласи „нећу да бирам зло“ у став „бираћу мање зло“. Самопоштовање. То временом опада. Чувена реченица Душка Дугоушка „ако не можеш да их победиш онда им се придружи“.

Каже „ипак, живимо и доносимо те одлуке, најбоље што у датом тренутку можемо“. Да, живимо, бедно, лоше, преживљавамо, вегетирамо. Живимо тај „дати тренутак“ али како? Себично, исто као и власт. Разлика је у томе што власт не мисли на народ, а народ не мисли на потомство. Сви су присвојили тај „дати тренутак“ као да „тренутак после“ не постоји.

Решио сам да испоштујем себе. Дао бих глас, немам га, а и да имам, штоно каже Божа Ђелић, познатији као Мики Маус, одакле ми? Свесно одбацивање зла је, по мени, самопоштовање. Можда је и неодговорно у „датом тренутку“, али је одговорно спрам свих оних тренутака након „датог“. Нама „дати тренутак“ није ни дат да га поједемо, него да га однегујемо за оне што долазе после нас. И они треба да дишу, а дисаће ако лист прави кисеоник.

Знам да сам у мањини. Хоћу да повратим глас који сам, на путу транзиције, изгубио. Хоћу да повратим самопоштовање, а тиме и поштовање. Неко ће помислити да сам љут. Јесам. Знам да кад се накупи довољно љутње, тад се враћа и глас. Глас је доказ разума. Разум не бира зло, разум се не двоуми. Компромис са ђаволом је пакт са њим.

Довољно сам издресиран, пола живота сам провео у неком реду, за хлеб, за лек, за плату, чекао сам за упис у школе, за пријеме код разних шефова и главоња, чекао сам разне шуше и смутљивце да се смилују, сиђу са својих швалерки и радодајки. Чекао сам све облике и форме злих појава и израза власти. И научио сам нешто у тим редовима. И изгубио глас, самопоштовање. Деца су ми у међувремену одрасла. И њима ће требати све више и више кисеоника. Пужеви су скоро сво лишће појели. Време је да их пошаљем на дијету. Боље да ми изумру пужеви од глади, него деца од недостатка кисеоника.

Елем, научио сам да чекам. Да видим хоће ли доћи један, бар један и показати поштовање. Па да му узвратим, истом мером.

(наставак размишљања од пре неки дан)

Advertisements

2 thoughts on “Виноградски пуж

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s