Београд на води. Већ видим Бору Тодоровића са Хеди Ламар. Или то беше Естер Вилијамс. Све једно је, биће на све стране оно: „Тако је купачице моја, ‘ајде мало ногицама…“
Има да се праћакамо, само тако. Још ни Аду нисмо отплатили (а кад ћемо, то вероватно ни сам Бог не би знао директно да каже), а већ купаће сви да навлачимо (мада смо генерално већи гологузани и од самог Ђенке). Важно је да шљашти. К’о за свадбу да се спремамо. Оно, улазак у ту јЕвропу и јесте нека врста венчања, зато се ваљда ваља што боље накинђурити. Биће ово највећи у историји „споља гладац а изнутра јадац“. Да се не изразим горе.

Кампање су чудо. Тада се из неких буџака поваде сви живи пројекти стари између нула и сто година, па се онда гледа најскупљи. Па се тај изабере, па се изаберу неки, по могућству странци, али је важно да се лепо носе, да су у листер оделима, добро науљени и намирисани, који ће да праве презентације, типа 3дмакс и фотошоп, а наши ће важни људи, све то озбиљно да гледају, дубоко замишљени, да се смешкају и буду видно узбуђени у сусретима са тим странцима и тим презентацијама. И што је најважније, и једни и други ће да причају како је све могуће, изводљиво и још ће богобојажљиво да орочавају.

Када странци оду, ови наши остану и стално понављају једно те исто-развојна шанса, развојна шанса…Док и последњи становник Београда не почне да верује у то. И онај из Миријева, и онај из Маринкове Баре, да не говорим о свима онима из „рубних градских општина“. Наравно, готово нико од тих становника нити ће лук јести нити га мирисати, али „развоја шанса“ је попут молитве, мантре. шта већ, у функцији запоседања глава обичних становника Београда. Па се људи, к’о људи, поделе на оне верујуће и оне, атеисте, а све то је у суштини у функцији замајавања. Све то је потпуно неважно. Важно је да шачица силних ради на свом чеду. А чедо, како расте, тако враћа тој шачици сав уложен труд, у виду енормних количина лове, и будућег места у историји. За враћање дугова и задужења, е то ће већ становници, њихови потомци, а вероватно и потомци њихових потомака.

Пре пар месеци, срели су се Ђилас и Вучић, у то време овај први је још био градоначелник. И попричали су се на тему Београда на води. Некако убрзано, након тога, Ђилас је пао са позиције, па се чак појављивао у разним најавама тркељисања послова и пројеката, па све до тога да ће и на суд. Углавном, губитком позиције потпао је под тихи удар, више је то низ притајених удараца, који ваљда треба да га увере у то да више није градоначелник, да више нема никаква права на „Београд на води“, то више није његово чедо (мада реално никад није ни било његово, али се стицао утисак, зар не…)

Ствар је у цифри. И на три милијарде евра пар процената је огромна лова. А политичка борба је то оружје које ће да изврши прерасподелу, управо тих пар процената. Сада је јасно зашто је Ђилас стварно морао да оде, и зашто је Дачић поводом тог одласка био уздржан (али веома одређен), и зашто је ПУПС завршио посао. То је и редослед намиривања-СНС, СПС, ПУПС. Што, као Ада није прошла друкчије, па редослед је практично исти, само на челу није СНС, већ ДС.

И тако, док ће БГ на воду, остала Србија ће на ваздух. У сваком случају, неће на ту свадбу. А и да је позвана, као што није, сигурно не би од срамоте ни ишла. Не иде се на свадбу без поклона. Остала Србија је, у ствари поклон. Са машницом од КиМ-а. Е, а ја се увек сетим оне форе кад Слоба зове Миру, негде из јЕвропе, са неког састанка и каже јој: „Миро, ја сам сву земљу продао, ти продај стоку и долази овамо, код мене.“ И све сам мислио да је то био крај. Изгледа да није. Ови данашњи маратонци још увек трче почасни круг. За то трчање они имају довољно даха, колико је остало Србији? Зар је битно, она је и онако „на ваздух“. А ваздух је јефтин, све док га не преузме Михајловићка са ЕПС-ом, па направе форму рачуна из кога је све много прегледније и јасније…И тако.

Него, људи се масовно чуде оном Бачевићу што није јак на бројеве, ал’ се разуме у вођење воде. Па он испаде мала маца, он своју фантазмагорију спроведе без да је неког морао да „минира“.

На крају, хтедох да се питам има ли пилота у авиону, али је боље питање куд’ плови овај брод? Можда је и то питање глупо, ионако су сви путници мишеви, а они брате први збришу, чим иоле осете да ће брод да тоне.

Све у свему, изгледа да ће министар културе добити задатак да „црни талас“ (од отприлике 1958 до 1973) филма прошири и у њега удене и маратонце, и ко то тамо пева, и ко зна шта све не још, због невероватне сличности актуелних догађања са сценаријима из ових остварења. А као Неле Карајлић је све прорекао са надреалистима…Е па очигледно није све, има тога још толико, за прорицање…На жалост. Само је птање ко ће да гледа са брода (који тоне) а ко са неке безбедне обале. ‘ајде, мајсторе, пуштај филм, да се бар још мало смејемо, кад за боље нисмо.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s