Ево стотог поста 🙂 Мало ли је, те бораније, претенциозно огрнуте наднасловницом „политика и којешта“, реално састављене од доминирајућих којештарија, све само не спонтано иницираних разнородним изјавама разнобојних ликова и ликуша квази-политичке провенијенције (која рогобатна реченица :), а опет, и таква, има неког смисла, ваљда)

Пааа, сад кад је јубилеј, то је у ствари одлична прилика да себи учиним неки угођај. Рецимо неко добро дело, неко даривање, онако, од срца. Неки презент, нешто за све оне које сам прозивао, дрндао, разобличавао, онима којима сам се подсмевао, па макар сви они ни немали појма о томе. Био сам грешан, па макар у исто време био у праву. Грех је и истина, ако некога тамо од ње нешто и заболи, било шта, па макар и нешто вулгарно. Елем, грех је грех, и ваља се опрати. (Узгред, угођај приређујем себи, за себе и због себе, а свако ко од тога профитира, то је већ његов (порески) проблем 🙂 )

Шта би то било кул? После дужег размишљања (дужег=2.7 минута) закључио сам да би једно масно и дебело извињење, пардон Извињење, за све (ликове, ликуше, исписане речи) и свашта (изнето на блогу, написано експлицитно, а бога ми и имплицитно, па и шире…) мени учинило да се најежим од емотивности тог тренутка, од набоја позитивне енергије, од асоцијације на Вилија Бранта, Бориса Тадића (цара од Џорџа Клунија), али суштински  (сада без имало зајебанције) од искрености истоветне оној коју је већ срочио један од мојих омиљених песника.

Е сад, човек је проклета животиња. Већ у 24. секунди мени је све то постало мало. Кул, све то, енергија, емоције, кардио, све је то фино стање свести, али, помишљам, мало је то. Може то и боље. Како бре? (Причам сам са собом (кујну да не отварамо) што и није неки врли знак). Може, може. ‘Ајде, ‘ајде, извини се и свима онима које ниси окрпио на блогу, а могао си, помишљао си, него ниси стигао, море лењ си био (а и то је грех, и за то треба да испашташ). И не само то, сад да си се извинио и за убудуће, оно, покварену машту и прљаве страсти које ће гарант једном хтети да се проспу из тог твог смутљивог мозга. Значи, и за убудуће, превентива ти је мајка свих мајки, и маћеха свих злих маћеха, тако да, и за то, што ће тек да дође, и то да се укључи.

Па добро. Значи, једно генерално, свеобухватно извињење, свима лоше поменутима, извађенима из контекста, злонамерно протумаченима, уопше, свима оговаранима, свима који су се, или би се (да су уопше прочитали, а 99% нису, а и што би) лоше осећали да су су се препознали, осетили повређенима, погођенима, увређенима…(Ово је онај примарни део извињења, колико-толико одређен, сад треба онај са ширим контекстом, уф…). Како сад даље? Обзиром да сам ја ипак једним својим делом југоносталгичан, можда да кренем редом, по региону? Словенци, Хрвати, извините што сте се одцепили од СФРЈ, извините што сте спровели сецесију, јбг имали сте добра леђа, имате и сада. Словенци, они које ја познајем, извините и што морате данас да се потуцате по Босни, Србији, Албанији, Црној Гори стомаком за хлебом, или ако не вете (они би сад здушно рекли „не вем“) трбухом за крухом. Јбг, некад вам за то није требао пасош, а и имали сте канда веће поштовање него данас, али јеби га, зато извините. Браћо Хрвати, и ви извините што сте морали да певате оно национал понижавајуће данке дојчланд (тражио сам сличне примере у историји, али јбг и ја као и Џое Шимунић, нисам баш јак на тој хисторији, па и за то извините). Извините што нисте у исто време кад сте протерали све Србе протерали и ту јебену ћирилицу, па сад морате да се цимате. И за то извините. Извините што су вам дефинитивно најбољи национални производи (Гибони, Нина Бадрић, па и она Севе) омиљенији овде, на истоку бивше нам земље, него ту код вас, на западу. Извините што прочитах да вас је ХДЗ опустошио, опљачкао, ојадио, јбг то је била ваљда та цена те квази слободе, квази демокрације и питај све чега квази. Извините што и код вас још има оних који (додуше тихо, у поверењу) спомињу Титу и Титино вријеме, као нешто што је ваљало. То ће биологија дефинитивно уредити, само нека прође довољно времена. У ствари, вама бих могао до ујутро да се извињавам, али нити имам довољно времена, нити довољно воље да вас фаворизујем (већ тако, довољно фаворизоване од ваших нових-старих пријатеља) у односу на све остале. Елем Босанци. И ви извините. Извините што уопште користим термин Босанци, не знам више да ли вас то вређа или вам подилазим. Кад смо служили ЈНА, колико се сећам, били сте поносни на то Босанци, били сте поносни на ЈНА, били сте поносни на Југу, говорили сте, матере ми Југа је закон. Па извините онда, јеби га, можда је Југа била закон, а можда се онај ваш-наш Брега зајебав’о кад је певао пљуни и запевај…Можда се опет зајебава, и он и Чола, и јабука и оркестар и Хари и Валентино, и сви они с друге обале, Халиди, Хариси…Извините, ето што сви они и данас дођу у мој Београд, вероватно њих ту најбоље спопадне она стара Југа, она која је била закон. Извините. И ви Македонци, вама истом мером шаљем извињење. Дупло. Ви сте се мирно одцепили, к’о људи, а и хватали сте она НАТО говна што су нас рокала, сем  вас, нешто се не сећам да су још неки гундрали кад су Амери из хуманитарних разлога убијали по Србији. Вама следује големо извинување. А браћа Црногорци. Ене га Мило ових дана у Београду. Извините због Мила, и због Мома. У ствари вама и не знам како да се извиним. Као браћи, као људима, као Србима. Јеби га, кад сте у Србији, а вала свако мало па сте у Србији, већи сте Срби од нас Срба, до последње директорске фотеље, до последњег места у готово бесмисленим управним одборима, до последњег ујке, тече, стрица, до седмог колена, што напред, што назад. А кад скокнете назад, у завичај, већи сте Црногорци од најнатурализованијих црногораца, оних трулих НБА пензионера што ћопају по СРЦ Морача, и шта ти ја све знам. Извините брате и ви, шта да вам кажем. Братски је било да се ускочи у тај воз који је возио у боље и лепше крајеве. Извините, изгледа да тај воз (за оне од вас Црногораца који више воле влак) никако да стигне. Извините и што су вам јавили да тај воз уопште иде, канда су и вас мало зајебали, али да није тако, како бих се ја сад извињавао.

Ето. Није доста? Добро. Извините и ви шиптари, и Мађари, и Цигани алијас Роми, и Бугари, и Румуни, и Словаци и Русини и Чеси и Пољаци, и Немци, па све тако, и свима једнако. Примите извињење од мене, што сам са вама живео у добром делу свог живота у СФРЈ, што сам сваку школску екскурзију био тај југословен, што сам у војсци био југословен, што сам навијао за хеј словени и гледао Мирзу, Дражена, Крешу Ћосића, Сафета и Сеада Сушића, Каталинског, браћу Вујовић, Шурјака, Мату Парлова, Марјана Бенеша, што сам волео то јебено хеј словени и мислио да кад волиш, то и показујеш. Извините што сте волели хеј словени, а сад, јебем ли га, шта сад волите. Извините што сте се одцепили. Извините што ми нисте оставили избора.

Извините што не мислим да сте бољи од мене. И што не мислим да сам ја нешто бољи од било кога од вас. Извините што смо мишљења делили много лакше и лепше, док нисте решили да се цепате. Извините ако једног дана помислите да се крпите (што се поцепа, то се и закрпи). Та помисао неће доћи од мене. Ја сам хеј словени отпевао. Остаје ми Гибони, Нина, они далмоши, остаје ми пуно тога, због чега се не бих више извињавао. Нема лепе шансе. Остају ми ова моја деца, да машу вашој деци, свака у свом возу. Да машу и да се смеју једни другима, испраних мозгова, чиповани Еврољупци.

Извињавам се свима понаособ, а и колективно. И знам да ни то неким неће бити довољно. А и заболе ме. Важно је да је мени ово био угођај. Важно ми је и да је близу сврш…етак. Једино се не извињавам невладиним организацијама (ко је од тога видео икакве вајде) и оном омбудсману за заштиту људских права. Е њима се ни мало не извињавам. Веће лелемуде и јебиветре ја нисам могао ни у највећим халуцинацијама да произведем, а ето, и они постоје. Али баш зато се њима не извињам. А и што би?

Ето. Као наизглед, ништа лично. Могао бих ово да терам данима. Али то би упропастило јубилеј. За све треба имати меру (осим за невладине организације и оног као фол омбудсмана). Доста је је за стоти пост. Да би дошла застава 101, ово мора да се заврши. Како тако.

ПС. колико је само сокова (или пива) могло да се пазари за „коња“ и у највећој забити СФРЈ. Сада мораш да се конвертујеш, ко год и где год да мрдне из своје забити. Сада је свака забит највећа. То је ваљда једина разлика између СФРЈ и данас. Е да, и то, данас много више људи носи тамне наочари…мислим фигуративно…

 

Advertisements

12 thoughts on “Дошло доба да се извињење проба

    1. Нато, Нато, а како Казаси кажу извини 🙂 видим ти само чист руски фураш, а игноришеш ове руске националне мањине (што броје у просеку по педес мелеона 🙂 )

  1. Сјајан текст! Маестрално!
    Код овог дела о Црногорцима сетих се „пошалице“ са једним колегом:
    – До Бродарева си највећи Србин, од Бродарева већи Црногорац од Мила.
    Срећан јубилеј. Поздрав друже.

    1. Хала Ива, да знаш само, имате заслуге и ти и облогован за инспирацију, читао сам ваше текстове-опомене о забораву, добро ме је инспирисало
      поз 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s