Шимунића дом

Ne želim da budem patetičan, ali kao Hrvata koji je rođen i odrastao van svoje domovine, meni je dom asocijacija na ljubav, toplinu i pozitivnu borbu…I to je jedina slika doma koju imam u svojoj glavi…

Добро је. У глави је слика. Нека замена за мозак мора да постоји.

Има и асоцијација. Љубав, топлина, позитивна борба…Није патетично, то је у ствари чиста носталгија за некој, Тамо Далеко, кућици у Аустралији, за неким злопаћењем маме и тате, који су усађивали своме мезимцу ту слику у главу (тако јако, да је слика спржила мозак), елем, ту слику дома…који се стално мора спремати. Мала деца стално праве хаос по дому, разбацују играчке, једу где стигну, остављају прљаве чарапе и гаће на све стране…Али ту су увек тата и мама, са примарним задатком: „Јошка, идемо спремити дом!“. А Јошка, добро дете, морао је, невољно спремати и стално понављати: „Да мама, да тата, за дом спремни.“

Све је у љубави, топлини, позитивној борби. И слици:

https://i2.wp.com/farm4.staticflickr.com/3181/3080426922_715219353b_z.jpg

И шта сад? Деца нису крива. И тачка. Нису крива ни за то што наместо мозга имају слику, што наместо мржње знају за љубав, што не познају хладнокрвност, већ само топлину. Што је за њих борба позитивна, било да је то за Бразил, за дом, за Дом, за latinicu, за нећирилицу…

Значи, деца нису крива. Нарочито она деца, што су заувек остала деца, а дом им је свуда око овог горе, каменог цвета. Криве су тате и маме.

Немојте грдити веверицу Јошка. Грдите његове тату и маму. Претерали су са љубављу, топлином и праведном бробом за то да је дом вазда спреман, што би рекли цакум-пакум.

Колико год Јошка спремао дом, џаба је било. Трајно су га засрали тата и мама. И та љубав, топлина и праведна борба. И запишали. И то је тако. Било, сада је и биће и сутра. И, како сада стоје ствари, биће заувек. Нема мозга, само слика. Засраног и запишаног дома, и у њему једног ни у ком случају патетичног дечака, који је ипак порастао до борца. У позитивној борби, за позитиван Бразил, и позитиван Дом, и позитивну спремност за…Још једно, поновно убијање неке тамо деце, која нису стигла да порасту…јер дом, пардон, Дом се морао спремати…

Јошка и пријатељи, сретно у Бразилу. У позитивној борби. За Дом. Zuhause vor allem. Немојте водити тамо тате и маме, они неће одолети, сигурно ће понети и униформе.

едит: 21 новембар 2013 http://www.jutarnji.hr/boris-dezulovic-10-heroja-i-jedan-glupan/1141171/

Advertisements

7 thoughts on “Шимунића дом

  1. За текст – аплауз.
    За ово „Немојте водити тамо тате и маме, они неће одолети, сигурно ће понети и униформе.“ – дубоки наклон.

    Прочитати своје мисли у речима других, заиста, може да буде лековито…

    1. 🙂 колико синоћ сам возио туда. На уласку раде 2 кућице и до сада је било све једно на којој ће ми погледати сошку. Али синоћ сам уљудно замољен поћи у рикверц и пријавити се на кућицу за неЕУ грађане (на прелазу иначе није било живе душе :)). Значи, дискриминација бато. И то подстицана од ЕУ. Као из вица о црнцима у бусу у Њујорку. Оно, „сви сте ви мени исти, рецимо да сте сви зелени. Ајде сад, светло зелени напред, тамно зелени марш тамо, назад“.
      Некима је потреба за спровођењем дискриминације насушна. А кад виде да имају леђа, постају све што пожеле-фудбалери са две леве ноге, певачи без трунке слуха, па и чувари домовине која у бити вапи за агресором, макар и виртуалним 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s