http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Usamljeni-politicari-i-posteni-Miskovic.sr.html

На то пи­та­ње мо­ра­ју да од­го­во­ре пр­вен­стве­но све ин­сти­ту­ци­је вла­сти. По­том ме­ди­ји. Да ли ће они од сва­ког оп­ту­же­ни­ка ко­ји има уме­шан пи-ар пра­ви­ти жр­тву, са истим ела­ном с ко­јим хап­се, су­де и пре­су­ђу­ју они­ма ко­ји у свој пи-ар не мо­гу то­ли­ко да ин­ве­сти­ра­ју?

Сва питања остаће без одговора. Не зато што се питања баве величином космоса, већ зато што нису устројене институције. У ствари, институције су спрдња, тако да сва оваква размишљања доприносе квалитету једне…просто речено, зајебанције.

Ја сам институција. Не кажем то, наравно, ја, то каже Дачић. И Вучић. И Николић. Питање је само ко се више дере када шаље поруку. Договорили су се да се у једном временском тренутку дере само један. То је својеврсно шеровање побликума.

Медији су обичан сервис. Воскирају их, полирају, каче им миришљаве јелкице по ушима. Задатак је да се од персона направи ауторитет, али остаје она добра реклама: мачка је мачка, али мечка је мечка.

Ја сам институција. Е сад то кажем ја. И нико и ништа ме не поштује. И то је нормално у оваквом друштву. А и што би ме (институцију) поштовали? Да сам квази-ауторитет, ствар би већ била дијаметрално супротна. Али то је питање избора, мог избора (бај д веј, овде ионако одавно нема неког, неких, избора).

Мултидисциплинарни кич је институција. Као и овај цитат:

Пре­ва­зи­ла­же­ње ци­ви­ли­за­циј­ског рас­це­па и оси­гу­ра­ње европ­ске бу­дућ­но­сти су­ви­ше је озби­љан иза­зов за Ср­би­ју да би га пре­пу­сти­ли ми­си­ји по­је­дин­ца.

Ништа, реално, није сувише озбиљно када влада зајебанција. Цивилизацијски расцеп? Обреновићи или Карађорђевићи, партизани или четници, грађани или сељаци, звездаши или партизановци? Ма дај. Нема куће у којој тога нема, и тако столећима, и шта је ту за превазилажење? Или треба да личимо на неке наше комшије, па сви да будемо партизани кад победе партизани, а пре тога смо сви ћутали и били домољупци, домобрани, а неки богами и усташе, кад су побеђивали Немци? Чему то? Могућност избора је квалитет, демократија, мотор који рове ка тој „европској будућности“ (каква је то тек флоскула, али ‘ајде). Различитост даје квалитет (а то је оно што Европа убија, и различитост и квалитет) и гарантује слободну будућност.

Ово је доба појединаца. Некад смо ваљали у колективним спортовима, у играма са лоптом, са њом смо знали да направимо зајебанцију. Сада су на реду појединци-Ноле, Бекрић, Мандићка и она лепотица што скаче у даљ. Деца су схватила да овде од тимског рада нема ‘леба. Само сопствени крв и зној. Па кад дођу на врх, може и мало зајебанције. Њима и не требају институције. Јбг, такво је доба.

Да је мој друг облогован веровао у институције, никад не би направио угођај ни себи ни нама, са књигом. Има милион примера, само што се правимо да их не видимо, не чујемо. Од драња оних квази институционалиста и квази ауторитета смо оћоравели и оглувели. Ко нам је па крив, ако смо пали, били смо паду склони.

Елем, све те „расцепе“, сва та блата по којима се ваљамо, превазићи ћемо онда кад прихватимо себе, такве какви смо, са свим обележјима и атрибутима, значи и клемпави и ћелави и ћосави, и зрикави и са екстремно лепим женама, и са екстремно „безобразно“ богатим појединцима, и са муљавим полит-лидерима, и реално, са никаквим институцијама. Значи, без заваравања. Е тек тад ћемо моћи нешто и да променимо. Само, тада неће бити зајебанција, мада ћемо се ми и у том случају трудити. Да буде зајебанција. Само опуштено. Увек, па чак и тад имаћемо бар две опције-једна, ‘ајде више да нешто мењамо, и она друга, вероватнија-ма пусти сад то, дај да видимо шта кажу новине, кафица, је л’ има неки нови виц?

Пропуштене прилике се не броје. Оне се прећуткују. Прилике које долазе, а увек долазе, не треба да нас плаше. Питајте Нолета, Мандићку или ону лепотицу што скаче у даљ. Ако неко зна, знају они. Они живе у нашој будућности, само што ми то оћорављени и оглувљени, не перципирамо довољно озбиљно. Они су превазишли „расцепе“ још пре првог сервиса, залета или неког тамо маваши герија (ово нема везе са Мандићкиним спортом, али је гарант нешто из борилачких спортова, па ћу сам себи да опростим на глупости), схватили да постоји тамо негде, тамо далеко, и та зајебанција, то врхунско задовољство сваког обичног човека. Они се нису смарали са свим и свачим квази, кичерајем и бофлерајем. Само крв, зној и сузе. Само сопствена бол. Поштење и част, само према себи, свом лику и делу.

Значи, није ствар у институцијама, када ваљају појединци. Није ствар ни у сервису, када ваља мајстор. Јасно је, ваљда, у чему је ствар (а није она, што би безобразни рекли, у гаћама). Ствар је у глави. Ако тамо није промаја…

Advertisements

4 thoughts on “У чему је ствар?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s