Живимо у „Скривеној камери“

Реално, камера и није толико скривена, напротив. Све је то и више него очигледно (да не кажем ону чувену флоскулу „жутих“-транспарентно), а најочигледније је да ми у ствари живимо у зони сумрака (наслов ове серије јесте подсећање, али је и суштина-српско друштво данас је дефиниција вишеслојног сумрака).
Наш друг облоговани споменуо је Маракану. Задњи дерби решен је аутоголом. Исто то, аутогол, је и дешавање са локалним изборима на Косову. Суштина и није више у томе, одавно, ко је победио у дербију. Ко уопште и гледа фудбал на дербију? Нико. Али дерби је добар повод, одличан полигон, фрај сцена за презентацију разних друштвених болести и сличних зала. Одмеравање снага оних сивих еминенција, чије су руке дубоко умочене у све што је здравом разуму прљаво-дрога, оружје, подстицање малолетничке деликвенције, сугерисање да се онај „други“ скалпира, убије, или бар избоде, а да је тако нешто свети чин, иницијација…
Суштина и није више у локалним изборима на КиМ. Они насушно требају појединцима-Дачију и Тачићу. И обратно. Здрав разум вероватно и не може да замисли колико су њих двојица спремни да се преобразе зарад потребе да их Велика Сестра помази по глави. Колико год је један спреман да се увуче сестри, увек је онај други још спремнији. Као оно, дечије „…а ја за један више, да се више никад не обрише…“
Елем, дерби није дерби, избори нису избори…Још теже речено, неки људи нису људи…Зато што је ово зона сумрака. Личи, али то је само привид. То је оно што ми мислимо да видимо, можда и себе убеђујемо да видимо то што подразумевамо, или се подразумева.
Дерби је у функцији, избори су у функцији, срби су у функцији, и шиптари су у функцији. Знаш оно еф од икс. Па све оне особине функције, нуле функције, рашћење, опадање, превојне тачке…Математика је чудо. А у зони сумрака, коју ми фурамо, и математика је суморна…и све би сиве еминенције да и математику подреде својим болесним потребама. И што је крајње неминовно, иде то њима од руке.Пошто су и њима руке, рекох већ раније, дубоко умочене у…да се не понављам.
Елем, аутогол. То тако изгледа ако стојиш изван зоне сумрака. Само малкице коракнеш, уђеш у зону, а разум остане напољу. Па онда гледаш, па слушаш, па схватиш да се десила нека победа, неки тријумф неке „наше“ политике, нека заједница неких општина коју чак, да не поверујеш, уважава и нека међународна заједница, па схваташ да се нешто велико десило, а наши доле и даље имају њиве али не могу да их ору, имају децу али не могу да их школују, имају посао али не могу да раде, имају болести али не могу да их лече, имају сада после дербија, тј избора, све што немају само сада још више имају то што немају. И све то само зато што сиве еминенције морају пред великом сестром да се воле, више него што су се волели неки прошли пут. И ти мислиш да схваташ. Али разум ти је остао изван зоне сумрака, зато схваташ. У ствари, ти си члан, члан језиве функције, која се зове „садашњост у Србији“. Члан комплексне функције која се сваког дана неумитно понавља, а и реално и имагинарно води у нулу. У ништа. И овако и онако, и класнично и квантно, и јинг и јанг, и звезда и партизан, и Дачи и Тачић, и коначно и бесконачно, и све и свашта, и важно и неважно…Бесмислена функција бесмисла. Само таква потребна и довољна сама себи…И наравно, истребљењу смисла садашњости у Србији.
У зони без сумрака, једино је тешко ономе ко је дао аутогол. Противнички играчи се радују због победе, саиграчима је драго што се тај малер није десио њима. Онај што је дао аутогол, кажу, толико се лоше осећа, да иде до тога да хоће да се самоубије. Али шта нас, генерално, брига како се осећа неко ко је дао аутогол. Ми смо у зони сумрака. Ту је најневероватније веома вероватно. Ту је бре отимање око шансе да се постигне аутогол. Ту је ред огроман, ту су пространства непрегледна. Ту су мали велики, велики су огромни, огромни су невидљиви. Здравом разуму. Ја сам се натерао да искорачим, саставим се са својим разумом. И видим твој текст, многима невидљив, мени огроман.

ИвинСвет

izbori-kosovo-os-sveti-sava-biracko-mesto-glasanje„Александар Вучић, потпредседник Владе Србије, тражио је од међународне заједнице да српска полиција заведе ред у Косовској Митровици како би се несметано наставило гласање на локалним изборима. Он је затражио да му се обезбеди 45 минута да смири ситуацију.“

Никад нећу разумети оно што причају „српски“ политичари. Иако, званично, причају на истом језику као и ја. Негде у међу простору, од тренутка кад њихов глас напусти уста и дође до мог уха то постају неке неразумљиве речи.

Мислим, разумем ја речи које користе, али не разумем поенту. Не разумем шта покушавају да ми кажу.

View original post 582 more words

Advertisements

4 thoughts on “Живимо у „Скривеној камери“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s