Давно, јако давно…

За промену, а и за подсећање, једна обична, старословенска бајка, која ми се враћа, сваке године, баш некако на овај дан, на 5. октобар (сваке, много важне године). За велику децу и оне мале, као одрасле.

Старословенска…

Беше то осмог октобра, неке врло важне године.

Кућа широм отворених прозора и врата. Врућ ваздух, зачињен мирисима масовног олакшања и весеља, куљао је из куће. Домаћи, помешани са гостима, радовали су се трећу ноћ заредом. Само је омалени крзнени старац, с времена на време провиривао иза огњишта. Хватао је тренутке, за које је веровао да га нико не види, да зашкргуће зубима, прорежи на славље и покуша да дозове своју Домовику. Како је бука била несносна, њу није могао дозвати.

Старца нико није примећивао. А и што би? Било је то доба велике радости. Трећи дан од рођења детета. То је оно доба за које кажу да се кућа сва преврне наопачке. Доба у ком се сва чула смешају у једно – чуло наде. Гости и домаћи, ослепљени, оглувљени, једни преко других слепљени без гриже савести и чула додира, распиривали су, свако своје чуло наде, и полагали око колевке бебе. Гомила положене наде, већ првог дана весеља прерасла је колевку и заклонила бебу. Само је Домовик због тога био љут. На сваку положену наду неког пијаног госта, он је спомињао свог Велеса. „Беж, беж, не гомилај, к’о да ниси са Светог Дрвета сишао. Медведа ћу ти послати из корена…“. Знао је Домовик, још тог првог дана славља, да су преконоћ, преколено и прекосутра ово чедо прекородили. Знао је да је стигло време, кад се кућа напушта…

Чедо је плакало, али џаба. Рекосмо већ, није било чула да се чедо љуљушне. На нади се не мож’ љушкати, угладити ил’ млекопити. Све и да може, од гомиле наде на бебана се навалила сен. Домовик, видевши то зло у очи, напуштао је своје место иза огњишта, крзнена лопта котрљала се под колевку, тек да скрене пажњу Сварога и пренесе радости ватре и топлоте. Чинио је то сва три дана, па се уморио…Питао је Сварога за бебана:“Је ли овај Сварожић?“. Одговора није било. А време је текло.

Домовик треће вечери преста да обилази колевку. Сав уморан, очерупан, обезнађен, кренуо је да пакује угљене, за пут. Знао је да не сме сачекати суђаје. Могао је да сачека и седму ноћ, али чему? Кућу, једночулни центар света, нико није ни помишљао распремати. „Не ваља тако…“, гунђао је. Бебу од доласка нико није опрао. Гледао је своје гараве шаке, борећи се са својом савешћу. Отупео, није се љутио ни на Сварога што не донесе бебану своју кошуљу, такав је ред…

Ено и њих, суђаја. Ноћ, трећа (срећа?) од реда. Осми октобар, нека врло важна година. Кућа широм отворена, а ипак на кров насађена. Улазе, излазе, уносе, износе, котрљају, вуку…Гости домаћи, гости дивљи. Унутар куће безподне, срчом босе девојке у белом. Рубови хаљина им крвави. Сви се сударају, једно другом смеју, а да то и не знају. Носе наду под пазусима, у наручјима.

Суђаје су ту, крај брда наде. Она најстарија, најгаднија, искри очима. Хоће њима разгорети огњиште. А оно згасло, од немара. Она средња стаде брдо да подкопава. Знала је да само ако прва дође до бебана, само тад му може руку ишчупати или око ископати. Најмлађа је плакала, још од првог корака по срчи. Само је њена хаљина била бледокрва. Таква, водена, најмлађа је стално понављала: „Није трећу ноћ, дочуван“.

Стаде се брдо рушити. Гости, домаћи, не засташе. А што би? Од судбине још нико није стигао утећи. То је само један чин, трен, да се рече неречено, види невиђено, пусти непуштено. Колиска као да изрони. У том часу, најмлађа суђаја прогута свој плач. Најстарија мрско запљуну по огњишту. Она средња, сакатишка, обесплењена, стаде цикати: „Нема га, украде се чедо од судбине…“. На креветићу само гарава пелена, у клупко набрана.

Од тад у нашој кући нема Домовика. Живимо сами са собом, за вратом нам сваком седи суђаја. Од њих нас не виде ни Перун, ни Велес, ни Сварог. Гледа нас Морана, она може видети кроз суђаје.

А онај крзнаш? Бебокрадица, језди шумом. Скупља птичија млека, њима натапа своје крзно. Од тад је у нашим крајевима све мање птица. Беба расте облизујући Домовика. Сви чекамо да довољно нарасте, да нам кућу обиђе. Биће љута, по кожи ће јој се оцртавати дан њеног рођења, како све беше, неки 5 октобар, неке много важне године…

Advertisements

One thought on “Давно, јако давно…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s