Приде

Зашто Београду не треба парада?

Можда зато што Београд није Њујорк (хвала различитости)? Или зато што Србија није USA (опет хвала различитости)? Можда зато што је USA модерна, зато што је цивилизација, а Србија то није? Можда што је USA својевремено, модернистички и цивилизацијски своје Индијанце стрпала у резервате, а Србија своје није, него им још помаже да се подржаве. А може бити и зато што је USA диљем света бацакала, све модернистички и цивилизацијски, атомске бомбе, па и оне мало мање атомске, но не мање радиоактивне и убитачне, а Србија старомодна и нецивилизована интересе својих припадника безуспешно, старомодно и нецивилизовано, али надасве безуспешно, бранила балванима, јогуртима, барикадама, повлачењем војника, ћутањем на збегове, масовна исељења, клечањем и извињавањима…

Можда зато што је у Њујорку било потпуно природно убијати црнце, бранити им да улазе у кафане, или у аутобусе градског превоза. Можда зато што Београд никад није имао Кју Клус Клан, а Србија државни закон о сегрегацији. Можда црнац ни данас није исто у Београду и Њујорку, можда је то проблем?

Можда је ЛГБТ у Њујорку популација. И у Берлину и у Мадриду. Можда се Београд није довољно квалификовао (хвала различитости), бар као Берлин једног Хитлера или Мадрид једног Франка. Можда зато што се у Београду, па и Србији никада није „десило“ довољно фашизма једне Немачке (некад, а како ствари иду…) или Италије, или глобализма једне USA. Можда се никад ни не деси, ма колико се неки овде упиру да Србија буде „модерна“, све избегавајући да покажу прстом на то „модерно“, ту модерност, те трендове…

Можда зато што ЛГБТ у суштини и није популација, није ни група (мада је врло модерно да се уз ЛГБТ дода „популација“, а да не постоји ни једно обележје популације, али добро звучи. Можда када размишљамо о ЛГБТ, ми видимо појединце, особе, људе, мали број у неком (сваком) друштву, чије су све, готово све потребе, права и слободе исте као и сваке особе у друштву, осим сексуалних потреба, склоности, опредељења, како год. Можда зато што ЛГБТ „покрет“ (има ли тога? вероватно не, али и то добро звучи) подаје медијима свих врста довољно скандалозности, екслузивности, урлања о опасностима и страховима, о угрожености, угњетености, довољно материјала да се медијска животиња храни, на један пристојно дуги рок, и уз све то многи медијски шакали, профитери, скандал-мајстори и парадери овајде, свако према својим афинитетима (и апетитима).

Можда Београду не треба парада, пошто сам чин парадирања подсећа на оне обећавајуће шетње некадашње опозиције, на бунт и грађанску непослушност, на све у шта се Београд уложио великом енергијом, а на крају је схватио да је обманут. Можда се шетња огадила Београду? На неки дужи рок, толико дуг, да би упорни ЛГБТ представници већ могли да понуде нешто модерније, цивилизованије, еуропејскије, него што је шетња пред Београдом. Можда да понуде праве античке олимпијске игре, где су сви учесници голи, мишићави, премазани уљима (сексуалност а? мало ли је, и још слобода) и то рецимо на Ташмајдану, или што да не, на Звездином стадиону? Можда се Њујорк, Берлин, Мадрид и постиде кад то виде, и схвате колико су заостали и поред фашизма, сегрегације, глобализма, незасите потребе за доминацијом, потчињавањем, покоравањем (има ту садо-мазо, није да нема…).

Прва парада је била организована као сећање на бесомучно малтретирање хомосексуалаца од стране Њујоршких полицајаца, у некој кафани, давно, неке 1968 или ’69. У Београду се мирне душе може организовати нешто у спомен на малтретирање Београда од стране ЛГБТ активиста, и то сваке године, уредно, уредније него што су данас годишња доба. И спомен на јурњаву Београдских полицајаца са тзв. навијачима, ултра-гига-мега десничарима, у суштини и све у свему, са болидима и безмозганима, појединцима и појединим фрик-организацијама, које све ово око параде дебело користе за сопствени публицитет и промоцију, пошто друге прилике немају, незнају, неће, не разумеју…

Можда Београду не треба парада зато што има притисак од ЕУ. Можда Београд неће притисак, сигурно има неке своје притиске (за које ЕУ баш уво заболе…). Можда је Београд подсвесно схватио да је све то један велики фол и зајебанција, а свега тога у Београду има на претек. Па се зато Београд, подсвесно, одупире. Хвала различитости и праву да се разлике уваже. Хвала ЕУ што промовише право на различитост и хвала што се не придржава баш тога што промовише (као и гомиле других права, ствари, смерница, идеја…).

Једног дана, кад сви мало олабаве, дубоко сам уверен да ће ЛГБТ људи, наше комшије, познаници, пријатељи, незнанци, пролазници, шетачи, доктори, пекари, лекари, апотекари…сви они и сви који нису ЛГБТ, елем, једнога дана ће се смејати (свако за себе, свако у себи, а понеки наглас, јавно) овом „притискању“ и „мрцварењу“ Београда. У ствари, они то сигурно чине већ сада, шетајући се Београдом, мимоилазећи се по кафанама, улицама, трговима, пешачким прелазима, само што том свом чину не дају никаква модерна и цивилизована имена попут Pride и како све не.

ЛГБТ у Београду очито нема довољно концентрованог осећаја угрожености, маргинализованости, попут ЛГБТ-а из друштава у којима је дискриминација, фашизам, гетоизација била природна, нормална, подразумевајућа поставка односа „нас“ и „њих“ (шта год били „ми“ и „они“). По мени, за ЛГБТ у Београду то је, што би рекли неки аналитичари, компаративна предност у односу на запад. Бар у нечему је Србија испред запада (мада та позиција не мора да значи привилегију, напротив. Опет, све се своди на лични избор и афинитете, па и одабир позиције).

Београду не треба парада. Нема услова. Оних природних, спонтаних, проистеклих из неких овде утемељених, основа, разлога. То је наметање. Злостављање. Малтретирање. То је замена теза.

Има још пуно тога, али све се своди исто. Више је профитера, инвеститора, шакала и стрвинара, који чекају, више је њих, многоструко, него правих ЛГБТ у БГ. Па сад, ЛГБТ-овци имате прилику да их све мрсно зезнете. Ако сте прави. Јесте ли?

Advertisements

9 thoughts on “Приде

    1. мислио сам и о наслову „понос“, али то на руском значи…пааа, није баш пријатно, било би провокативно, овако је више као игра речима 🙂

    1. Из фарме се да извући неупоредиво већа корист за једно ВИП створење, него из било какве параде. Ово је доба тзв. селетоида (celetoid-a person, particularly one with little or no talent, who is briefly famous.). Oни који мисле својом главом су више од мањине, најдаље од сваке маргине, ванземаљци на рођеној планети. Али, битан је лични осећај слободе, резон без калкулација и трговине, став који нема противвредност ни у једној валути на свету, битна је снага слободне мисли, идеје, па и визија, битно је све оно што селетоидима и не треба. Њима само треба неки облик личног ћара и што више публике, без смисла, сврхе и осећаја икакве одговорности према било чему, на крају крајева и према самом себи.
      поз 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s