…U praktičnom smislu, to znači da bi nova politička snaga morala, recimo, da zatraži što hitnije raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu. Dalje, morala bi jasno da se založi za praktično, ako ne i formalno, priznavanje države Kosovo. Pored toga, morala bi da insistira na prekidanju svih posebnih veza sa Republikom Srpskom (sve i ako to podrazumeva promenu Dejtonskog ustava), a na uspostavljanju takvih veza sa svim susednim državama, a pogotovo s onima sa kojima deli jugoslovensko nasleđe. U sferi ideologije, to bi onda značilo i prevrednovanje socijalističkih i antifašističkih tradicija kojih se ovo društvo praktično odreklo u prošle dve decenije. Iz takvih opredeljenja proizašle bi i smernice za potrebne promene u obrazovanju i kulturi. Kao krajnji cilj, treblo bi postaviti izgradnju pluralnog društva, u kome se ljudi neće deliti na građane prvog i drugog reda prema ideološkim, etničkim, verskim, seksualnim, klasnim, staleškim ili nekim drugim privrženostima. Samo takva politička zajednica mogla bi predstavljati stabilno okruženje za ekonomsku obnovu i razvoj države…

Интересантно. Значи „стабилно окружење за економску обнову и развој државе“ постиже се одрицањима. Од Косова и Метохије, од српског народа који живи на територији данашње Босне и Херцеговине. А можда би радикално проглашење Београда за државу још боље и ефектније, преко ноћи, постигло све за ту економску обнову и развој, тога што би у том случају представљала држава.

Овај рецепт, по коме би требала да се скува нова опозиција у Србији, дефинитивно је заснован авангардном приступу. Значи, направићу вам сад једно јело, које је у ствари повраћка, тако да јели, не јели, гарант повраћате. Из овога се може родити (осим повраћања) једна права булимична опозиција. Значи, болесна.

Опозиција је довољно у ауту. Мазохистичке идеје, које би је окупиле, можда су јој и прикладне, обзиром да се она прагматична нарцисоидност лидера те опозиције већ добрано изјела. Наравно, све то и даље ротира око једног центра (моћи) несреће српског друштва, па и српске државности. Центар је десетинама хиљада километара удаљен од ових наших територија, али његово „светло“, „енергија“, „сила“ извиру из великог броја буџака и пећина, ту пред нашим очима. „Зрачење“ само мења појавне облике, усавршава се и прилагођава процесима који се одвијају у српском друштву, али ефекти су сви засновани на деструкцији. Прикривене методе уцене, изнуде, приморавања и условаљавања, све својствене перфидним насилницима и злостављачима, претачу се у налоге, а крајње је неважно која ће домаћа политичка опција да их спроводи.

На пример, зашто би један аутистичан, мазохистичан и аутодеструктиван гест одрицања од дела територије државе довео до „стабилног окружења за економску обнову и развој државе“? Какве то има везе једно са другим? Формално, неформално, како год, један ненасилан гест прихватања насиља као нечег сасвим нормалног и природног, пре ће бити уступак злу, а онда би се на њему изродило стабилно окружење. То је реално потпуно немогуће, пошто би српска држава тим гестом сама себи створила економско окружење потпуне анархије, шверца наркотика и оружја, људских органа и сродних пошасти, које ни најмоћније земље света не желе (и не могу) да контролишу, а и немају неке преке потребе. За разлику од српског друштва. Макар и формално.

Или тек други, али не мање аутистичан, мазохистичан и аутодеструктиван гест одрицања од дела народа, који у овом „историјском“ тренутку живи на територији једне поприлично вештачке, само на (Дејтонском) папиру државе. Шта је добро за стабилност економског окружења и које би то биле позитивне перспективе по развој државе? Бесмислица. Истина је управо супротна. Област Републике Српске, у економском смислу, може бити само генератор, извор великих економских повољности, не само трговинских, већ енергетских, индустријских, пољопривредних, за српско друштво.

Нова српска опозиција не би требало да се окупи на темељу кукавичлука и подаништва. То већ демонстрира актуелна власт. Било која политичка алтернатива треба да се сабере око једног дрвета које рађа слободу. Слободу у најширем могућем смислу. Нема те слободе која се рађа из кукавичлука и подаништва. Нема те слободе која ће изнићи на ампутираним рукама и ногама. На тим одсеченим деловима рођеног тела, после ампутације остаје само празнина, и бол. Кажу да је тај бол већи од оног који се јавља приликом саме ампутације. И доживотан је. Искрено, не знам, али нема разлога да не верујем у то.

Само прихватање идеје слободе данас, у оваквом српском друштву, врло је тешко. Сви сегменти друштва добро су „навијени“ на подаништво и кукавичлук. А те особине нису блиске овом народу, племену, друштву назовимо га било како, суштински, овај период, та транзиција (ка ничему) је период трпљења. Неки се у томе боље сналазе, неки не, али трпљење је све наглашеније и израженије. Она политичка опција која се прва усправи и супротстави трпљењу послаће сигнал да је усвојила слободу као суштину свог политичког прорама. Тек тада ће прилику добити права модернизација, прави услови за позитиван развој, прогрес, просперитет и у култури, и у образовању, и у изражавању међусобног и међуљудског поштовања и уважавања. Тек тада ће и окружење, исто тако уроњено у кукавичлук и подаништво, моћи да испоштује српско друштво.

Србија се данас из све снаге труди да личи на она друштва која су окупљена око бруталне моћи силе, моћи новца којим се купује људски живот, купују људи-спроводиоци хладнокрвних и масовних затирања других људи. Србија и дан данас носи на себи терете исфабриковане, медијски креиране, кривице за фашизам, а из све снаге се труди да том, владајућем реал-фашизму, по сваку цену приђе. Без неке анализе и размишљања, чему то. Владајућа српска каста заснива своје визије на колико-толико попуњеним стомацима друштва, колико данас. А сутра. Шта ће се јести сутра? Кад се све прода данас, све, земља, воде, ваздух, њуди и њихова урођена устројеност на слободи, добиће се пара за добар оброк. А када ефекти доброг оброка прођу?

Данас се све политичке опције надмећу у томе ко ће западу дубље да се увуче…тамо. Они који су на власти, само су у бољем „стартном“ положају, да не кажем, ближи су почетку тог западног дупета. Јбг, зато и више осећају смрад, али га вешто игноришу. Носеве су избаждарили, тако да рецептори мозгу шаљу фалш информације. Како онда ишта добо очекивати од тих људи, који снагом (политичке) воље могу заваравати сопствени мозак. Проблем је у њиховој посвећености, фанатизму, који је де факто јачи од било ког облика верског фанатизма. Елем, нема ту ништа добро, нема ту никаквих здравих основа, стабилних услова, развоја…Само увлачење, дубље, што дубље, без ваздуха, на дах, без светла, на пипање. Зарад личне, и само личне, славе, промоције, места у историји (без улажења у срамност предзнака). Зарад похвала западних моћника, типа „ала си ми се увукао, свака част, овакво увлачење још нисам доживео…“.

Умеће увлачења ипак није нешто на чему би требала да се базира српска опозициона идеја. Само супротно политичко уверење, у односу на владајуће, може имати жељени резултат. Ако владајућа стратегија, генерално гледано, успешно ради на разарању сопственог ткива, анулирању елементарних људских врлина и достојанства, једино потпуно одрицање од тога може донети добро. Козметичка промена тренутне технике владања и поимања власти, само је гарант дубине…завучености у дупе запада. А друштву као целни, у том случају, остаје да се само, свако за себе, избори са резултујућим огавним смрадовима и излучевинама, које су све јаче, што је увлачење дубље.

Потребно је извлачење. Ваздух, пуна плућа. Светло, пуне очи. Прихватање слободе појединца, сваког обичног човека, прихватање њега као нечега вредног, ма колико био гладан и жељан свега. Прихватање сопствених вредности, ма колико оне биле мале, наизглед безвредне. Прихватање истине о себи први је корак ка успостављању слободе. Све остало је заваравање, и да, увлачење.

Постоји опозиција у српском друштву. Она је ту, неартикулисана, мува се по свести обичних људи, своди се на личне осећаје. Понекад, понегде, искочи, провири из траве, али се брзо повлачи у „сигурност“ свеопштег и владајућег окружења.  Временом, и по законима вероватноће, десиће се у истом тренутку више од једног „провиривања“. Тако ће почети. Не знам кад, не знам где баш. Али закон вероватноће постоји. Тако је то почињало, увек. Тако ће и у овом случају. А тада сав мазохизам, сво зло постаје неважно…

 

Advertisements

5 thoughts on “Увуци ми се, да бих те више волео

  1. Posvađali se običan srpski građanin i američki predsednik. Svađali se sve žustrije i žustrije, i u jednom trenutku, američki predsednik tako jako razjapi usta da jednostavno – proguta srpskog seljaka! Ovaj šta će, kud će, krene po organima i negde u debelom crevu naiđe na srpskog političara: “Odkud ti ovde?“, začuđeno upita običan srpski građanin. “A, pa ja ulazim na službeni ulaz.“, odgovara političar.

    Kako ono reče danas srpski ministar spoljnih poslova – nešto kao, nemamo stav o Siriji dok ga ne bude imala EU… I čiji će to onda stav biti…? Naš…?
    Slažem se s tobom, a što se samog kraja tiče – iz tvog posta u Božije uši… 🙂

    1. Стварно верујем да у нашем друштву постоје слободни људи, а то што се не виде, не експонирају, то је само резултат њиховог схватања слободе, то је њихово домаће васпитање, све у потпуном раскораку са савременошћу. Идеја слободне мисли и слободног духа је као нека ретка животиња, или врста, непроцењиве вредности, готово случајна појава. Идеја слободног човека је потиснута из реалног тренутка, у замену за то нуде се разни облици привидне слободе, нешто као фалсификати оригинала. Суштина данашње доминације над слободним човеком и рођењем стеченим слободама је садржана у злоупотреби, редом „тешких“ речи-демократија, право, гаранција, стабилност…свакој од тих речи, када додаш реалност, када додаш префикс „не“, добијаш слику савременог света. Слика није искривљена, права је, али су посматрачи те слике „искривљени“, тако да су и њихови коментари готово једногласни…као у оној причи, цар је го.

    1. Што смо (као друштво) „ближе“ ЕУ, све смо даље од универзалних вредности и облика слободе. Западна цивилизација је и слободи заденула етикету на којој пише цена, у доларима, еурима, хартијама од вредности…Локална власт је само пуки посредник у тој трговини, правдајући нам се уникатношћу пута, неимањем избора…Мени, као појединцу, то је очигледно и јасно. А када видим да у својим оценама нисам сам, осећам се…слободније и боље. Треба да пишемо о слободи, да би се, као појединци, осећали слободније и боље. Да не би заборавили њен укус и мирис. Слобода се не намеће, она се само може прихватити.
      поздрав

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s