– Srbiji danas treba sve i treba joj odmah – rekao je Dačić.

Љубитељи лика и дела Винстона де ла Ивице Черчила ла Дачића вероватно су после ове изјаве оглувели од усхићења, ако им језа која их је обузела у том тренутку није потерала и друге протеинске телесне сокове.

Они други, само су одахнули. Просто, чувена једначина са више непознатих „некима данас треба све и треба им одмах“, добила је једнозначно решење, и то у виду саме државе. Сви они „непристојно богати“, ошишани на опасно, оковраћени тозла-платина комбинацијама, са крстегањама, а и без њих, једном хладном изјавом човека ситног корака који нас све тера на крупне кораке (е И-е И-у, невероватно колико си био у праву 🙂 ), сви ти „профитери“ најдеструктивније политике овог друштва (барем у задњих 70 година) најзад су добили свој „статус“, легалан и легитиман. „Па, ако може сад Србија то, да јој треба све и да јој треба одмах, шта је код нас било лоше, ми то радимо одавно…“

Математика је врло узбудљива ствар, а кад јој „приђе“ и логика, добија се оно, тако добро скривено и замаскирано сведочанство, бирократски речено „уверење“ да премијер ни за милиметар није променио стратегију која се наметнула путем власти СПС-ЈУЛ апарата оних, деведесетих година. Шта би била негација (у математичком смислу, у времену садашњем) овога:

Nova vizija Srbije bazira se na četiri osnovne pretpostavke, a to su:

  • univerzalni minimum socijalne zaštite,

  • konsolidovanje javnih finansija,

  • korporatizacija privrede i

  • smislena zakonska regulativa za sve to.

Значи, нема минимума социјалне заштите који је применљив на све (већ само на „неке“), јавне финансије нису консолидоване, привреда је „нечија“ а у ствари нема је, законска регулатива је не(бесмислена) за све ово претходно (чега и онако нема). Математика каже да је ово друштво анархично, а то сад каже и премијер. Шта му би?

– Napredak, međutim, nije puko popravljanje grešaka iz prošlosti, već neprekidno kretanje ka buducnosti, i zato smo odlučili da bez pritiska opozicije, uđemo u najširu i najtemeljniju rekonstrukciju jedne vlade uu parlamentarnoj istorji Srbije – rekao je Dačić.

Ма дај. Грешака? Каквих грешака? Ово ваљда треба схватити као „признање“ или „извињење“, крупан корак (после свих ситних маневара, провала, егзибиција, мангуплука…). Или је ипак то оно дечије „мир, мир, мир, нико није крив…“.

Podsetivši da je Srbija prošla kroz istorijsku krizu u kojoj su dovedeni u pitanje naši nacionalni i državni interesi, suočena s raspadom bivše zajedničke države, ratovima, nasilnom secesijom dela tetitorije, dvotrukim standardima međunarodne zajednice, sa ekonomskim osiromašenjem i gubljenje svake perspektive, Dačić je spela da napravi „verovatno i najkrupnije korake napred“.

Ти су кораци, ваљда, рунде са Тачијем, свака рунда један крупан корак. А датум би требало да је крупан трокорак.

Све је то у реду, то булажњење о Србији, као да је она нека мечка која је „…прошла кроз историјску кризу…“, али биће да су је водили, ипак. Прво увели, па онда водили, крупним корацима, баш сви они стратези и идеолози окупљени око оног моћника коме је баш данашњи премијер портпаролисао, ако се не варам, баш они који су дефинисали „дај све и дај то одмах, мени!“

Види Винстоне made in Srb, морао би да престанеш да подцењујеш интелигенцију народа. Кад то урадиш, као прво, можда ће овде и да се врати осмех у град, што би рекао Ђоле Балашевић. Можда ће то бити твој први, прави корак, ни крупан ни ситан, али корак, а не мување, завлачење, провлачење, мигољење, па и пузање, понекад.

И још нешто. Србија није фризура, не можеш њу ошишати на Чироки, па да кажеш „е сад си модерна“. Твоји духовни оци (они СПС-овци, ЈУЛ-овци) направили су је на „модерну“ још деведесетих, шишајући је на ћелаво, у сваком смислу. Има ту и трансгенерацијских проблема, да не кажем песнички „ко зна колико воде мора још да протече српским рекама, па да Србији никне нешто косе“. Они твоји „све и одмах, мени“ изродили су децу, сад им деца рађају децу, и све се убијају од учења, рада, а у ствари само онај канап којим се води мечка, прелази из руке у руку. То је тај рад (као код ЈК-крими рад).

Опрез, мечка је све старија, све се теже креће. Кораци су све ситнији. Тих руку, на канапу, све је више (преброј владе у којима си седео…).

Тако да, експозирао си се, јбг, мора се. Још једно претварање, у низу бесрамних, посвећено сопственој позицији и није ништа друго од оне, ваше, сада већ исконске концепције „све и одмах…мени.“ Модерна црта је можда и у томе што сад и није баш све теби и твојима, мало је и овима из СНС-а. У бити, нама обичним смртницима, то је исто.

Одох да видим колико сте уморили мечку. Мора да је жедна, велика је жега била овог лета, баш сте је наводали. Један лавор воде решио би пуно тога. Бар би руке опрали, а и мечки би остало за жеђ. Мада, много је руку, бојим се да би опет извисила. Њој је од свих вас, само киша гаранција, она коју ће ускоро и обични смртници да троше (све остало поскупљује…). Све у свему, остаје само оно стадионско (где ли је сад АВ?) „помози Боже“, и за мечку, а и за нас смртнике по мало.

Advertisements

One thought on “Гледам, воде мечку…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s