О Безименој…

Прочитао сам „Безимену“. Још пре недељу дана. У међувремену, негде, у мени, прилично лично и прилично дубоко, Дејан је, својим романом притиснуо оно фамозно дугме, са две усправне паралелне црте.

Лично? О да, веома лично. Пар, мени пуно важних и драгих људи, зову ме „матори“…

Лично? О да, био сам у тој Доминиканској Републици, баш у том Санто Домингу (ево једног од сећања…)

Дубоко? Дубље вероватно и није могло. Од неке ’98 сам на мостовима. Непрекидно. На Сави, код Остружнице, пре бомбардовања, па после, па Газела, па на Дунаву код Бешке, па у Варварину, Трстенику, Гамзиграду, па код Ћуприје, па преко Мораве…И сад сам на мосту, преко Босне, код Добоја…

Дубоко? Да у сваком од тих мостова, па и свих оних које сам прескочио, био сам унутра. У њима, у бетонским, челичним сандуцима, или се верао по горњим, доњим појасевима решетки, гледао шта им фали, где су рањени, колико су лошег здравља, колико су убијени, у неким случајевима…

Лично? О да, свака од тих грађевина (које ће ме надживети, јер, оног тренутка када се изграде, на њима се аутоматски укључи оно фамозно „pause“…) узела је бар један живот…са собом…заувек. Неке од тих живота сам ту, на тим мостовима упознао…и отпратио…(још једно, веома тешко сећање…)

Деки, писао си „Безимену“ а да ни сањао ниси како та, како ти рече „…лагана, љубакиш причица, ништа јако…“ у ствари може бити некоме тешка, веома јака…Лична и дубока. На први поглед, потпуно случајна, прилично измишљена, а опет са прегршт симбола и знакова, порука и значења.

Са толико прожетог блуза и рока, Безимена је морала да умре, да би могла да се скине са „pause“, све је то у реду. Све је некако на свом месту. И Ел Ем, и Дуле, и Миланче, Сашка, Милена, па и Безименин ћале, на крају крајева. И циганка врачара, са њеном легендарном визијом „до пола јеси, а од пола ниси…“. Лично, и ја сам на свом месту, сада када сам прочитао твој првенац…Само сад мораш још нешто да напишеш, да ме скинеш са ове „pause“…Има још у крају толико река, које нисам стигао да препливам, прегазим, прекопам и укротим…

Поздрав за мог друга, Дејана Златића, познатијег као облогован…

П.С. 🙂 Студирао сам грађевину, и све време студија бежао од ликова који су ту били због крађе лифтова, димњака, дивљих поткровља…А и мој ћале је лекар, који је једино из аута гледао зграду мог факса, онако, у пролазу (а ја сам један од оних изрода који није хтео на медицину, иако се то подразумевало, очекивало, отворено желело…отворено се није веровало у мене, и у то што ми је Велики Дистрибутер Адута спремио…као камен, за на леђа, па полако, уз брдо, кроз шипражје, жбуње, макију и боцу, уз брдо, без даха и предаха…до врха, који ипак остаје, тамо негде, далеко, далекоооо… 🙂

Advertisements

6 thoughts on “О Безименој…

    1. Хвала теби, на испричаној причи, на блузу и рнр-у, на „pause“, на свим случајним поклапањима детаља твоје приче и детаља мог учествовања у „дељењу карата“

  1. xexexe:) Živeo život, WP i sve „koincidencije slučajnosti“ koje nas „sastaviše“ 😀 Mene je Deki „Bezimenom“ provozao kroz mene samu ko što niko i ništa ne uradi do sada….I vredelo je to putovanje, više neg ijedno do sada 🙂 Pozdrav , dragi drugari moji 😀

  2. Безимена је, дефинитивно, у свима нама пробудила нека посебна сећања. Зато смо је и сви доживели врло лично….
    Одличан текст!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s