Свако свога гледајте макроа…

Прија ми директност, ма како то чудно изгледало. Мислим да је потребно све више храбрости, ако је боље рећи, безобразлука, да се ствари назову правим именом. На први поглед (боље рећи, на прво читање) „У одбрану курви“ ми се учинило као софистицирана „контрашка“ каменица у лице лицемерној маси шераџија и лајкаџија, као зафрљачена шака блата на онај део јавности што је почео да навлачи врло модерну хаљину, толико модерну, да и не може да одреди шта би на њој била предњица, а шта оно…супротно.

Нисам успео да конвертујем говор Професорке, ни након другог читања. Трудио сам се, свесно, да видим где би ту била грешка. Понуђена су била бар три назови „јака“ резона:

  1. Позиција моћи,
  2. Дискредитовање, и
  3. Курве поред нас (паника!)

Прво, знање јесте моћ. А то што професорка гледа на „свет“ из позиције моћи мушким очима, како јој се замера, на крају се своди на клизање у тачку 2.Дискредитовање, само у овом случају треба дискредитовати њен (Професоркин) говор. Све остало је конструкција, заснована на предрасудама (осим констатација о већем броју учитељица у односу на професорке (?), мада чему уопште и таква констатација, у контексту позиције моћи (још један знак ?)).

Друго, ни један говор ни једне професорке не може дискредитовати никога, колико то може његово чињење. Шекспировска дилема: „Дупетом у живот, или мозгом?“, пред суштинском одлуком: „Или ће ми живот бити цвеће, или мене бити неће“, разрешена чувеним принципом мањег отпора (мада је однос величине дупета и величине мозга у старлета нешто што није за дискусију, а опет је мањи отпор индукован трошењем оног првог), може да се нагласи, подвуче и на крају крајева, обележи као нешто лоше. И шта би у томе било лоше?

Треће, курве су поред нас. И тако је од памтивека. Чему привиђења панике (у Професоркином говору)? Можда је сама реч „паника“ нес(п)ретно изабрана. Зарад подсећања аутора (који зна курве, како сам каже) осећање панике је управо оно заборављено осећање које доминира код првог приласка…тој…како да кажем…старлети. Све после, то је већ рутинска ствар.

На крају, покушај да се „вода мало скрене са воденице“, а и да се курве мало одбране, мислим да је остао на почетку. Било је ту упредања мушко-женских (исконских) статуса, вишеслојности друштва, неприкосновености права на избор, па и на рад, било је ту имплицитних уваљивања одговорности:

„…Nisu kurve naučile našu decu da tuku pedere, mrze Šiptare i prebijaju Cigane. Naučilo ih je nepostojanje poštovanja, odsustvo smisla, samoživost elite i deprivilegovanje elite…“

и тако то, али суштина Професоркиног говора, бар мени, остаје недодирнута.

Другим речима, право лице либералног капитализма је оно на коме се види да курве нису ништа криве, већ њихови макрои. Сва немоћ неписменог и полуписменог друштва огледа се баш управо у маси, тој истој маси која се вољно повинује снази макроа, тој саможивој елити. Професорка је својим говором само мало протресла масу. Речима, које макрои нису разумели. Курве јесу. Можда је ту та паника?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s