Северноамерички индијанци из племена Сијукса имали су чувеног поглавицу, необичног имена, Бик који седи. По угледу на њих, некако баш ових дана, ми Срби добили смо, симболично речено, свог поглавицу, парадоксалног имена, само на први, површни, поглед. Зове се Храст који хода. Име је заслужио од стране разних новинара, који су разносили вест о њему као некоме ко се „испречио на траси ауто-пута“. Поштујући ту формулацију, то да се баџа „испречио“, почињемо да увиђамо неке његове оностране особине. Рецимо, како схватити његове моћи предвиђања (они коментатори тениских мечева то зову антиципација), да је он још пре шесто и кусур година знао да ће неки леви Веља, баш туда да протера неки леви коридор 11, зарад процвата свега и свачега уз тај леви коридор, и у инат свима и свему који одавно тог левог Вељу виде као обичну штеточину по друштво (како у начелу, тако и у појединстима), као истрошеног јахача-сурфера на истрошеном таласу петооктобарске револуције. Леви Веља, да се разумемо, јесте исто пример једног парадокса, његово о(п)стајање живи је деманти оне тврдње да „револуција једе своју децу“, у ствари он је установљивач новог аксиома по коме „деца револуције најслађе једу своју доносиљу мајку“. Чињенице су више него очигледне, треба се само загледати у левог Вељу, у његовом случају доста је слика, тон (који од њега потиче) тај филм сврстава у оне екстремно непристојне жанрове (хард кор рецимо).

Храст који хода још пре шесто и нешто година истакао је своју кандидатуру за нашег поглавицу. Његов адут био је антипрагматизам. Неки млађани Вучић (беше десни, леви, оријентација му никад није била јача страна, тако да ће се окитити са „млађани“, просторно неодређено) прагматично закључује да је „ауто-пут важнији од храста“. Талас, у његовом случају, корисности мора да се јаше. Можемо само да сањамо шта је све „одлучено“, „пресечено“, „измештено“ од како млађани Вучић јаше. По питању јЕвропе, КиМ, по питању лова на корупцију, по питању афера у здравству, школству, култури, банкама…Можемо само да сањамо, а сваки од тих снова некако је предодређен да се обистини, зар не? Можда имамо мрачне снове, али све је у реду када они изађу на светло…дана.

Храст само даје ‘ладовину. Ауто-пут даје много више. Испада да је дилема „храст или ауто-пут“ прилично умишљена. Проблем је у томе што се не ради о обичном храсту, већ фантомском, невидљивом храсту који хода, а пре тога се крио. Проблем је у томе што и тај леви коридор 11 има нека фантомска својства, крши све могуће националне стратегије, студије оправданости, изводљивости, и прчи свој фантомски пут из ничега у нигде, за добробит нечега или некога (беше скоро неко писаније о интересима…).

До храста је стало неким тамо, обичним људима. Онима који су рођени у време кад је храст већ био ту, и веровали су да ће бити ту (где је одувек и био) када њих више не буде. Ти обични људи никако да схвате да нико (обичан) и ништа (обично) у овој нашој земљи нема право да умре природном смрћу. Па то важи и за храст. Не, овде је насилна смрт природна смрт. Зато што смо друштво парадокса. Ми смо у ствари дефиниција парадокса. Овде је реч „природно“ изумрла и као узречица. Нема више никаквог смисла, употреба речи „природно“ је неприродна.

Не знам како изгледа паралела између прагматичности млађаног Вучића по питању уклањања храста, и оних прагмата што порушише стари мост у Мостару, или оних мега прагмата што оборише торањ на Авали. Шта да се ради, и одликаши имају своје узоре, оне којима се диве и са којима се поистовећују. Није проблем у (карактерним) ликовима, проблем је у квалитету тога што се зове „одликаши“, проблем са образовањем и образованошћу у Срба тек показује зубе (мала матура), а и старо је правило да је степен самопоуздања обрнуто пропорционалан степену образованости. А шта тек рећи, кад вам надувају самопоуздање, а вама прија, прија, уживање…

Бик који седи није дао да га посеку. Није дао ни да га преселе, сам је отишао у Канаду. Овај наш поглавица, Храст који хода, вишевековни грешник, симбол само оним, обичним људима, постаће огрев. Та његова трансформација у гориво, у сваком случају биће убрзана и подпомогнута разним левим и млађаним ликовима. Леви и млађани нису никада били обични. Они су рођени као леви, и млађани. А ту помоћи нема. Помоћи за обичне, мислим.

На крају, ко му је крив што ће тако да заврши. Имао је толике векове да се находа и стационира изван домашаја левих, млађаних, и ко зна којих све играча још. Не, он баш ту нашао да се нацрта. Шта ли је само утриповао, да је неко митско биће, к’о шљива да је…А да ли је то сигурно храст, кад смо већ код тога, код ината, духовности, паганства, митологије…Да није то случајно Шљива која хода и зна да се маскира у храст.

Ово је ипак тема за досије Х, зато Молдер, Скали, под хитно на везу, на Шереметјево…Тамо ће да вас преузме наш човек, Сноуден, па да се ово са Србима већ једном доведе у ред. Какав, такав ред. Поредак. Светски, глобални, нормални, једини могућ, колико данас. Свету је доста један Бермудски троугао, таман још овде на Балкану да нам се отвори нека „капија“, само нам то још фали…

Ништа лично, просто не могу да верујем да кад убијеш једно врло старо дрво, тиме убрзаваш модернизацију земље, па макар та земља била и Србија. На грешкама се учи, обични лакше то раде него ови модернизовани „одликаши“.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s