Партификација

Све је ближе датум када ћемо да добијемо…датум. А можда и нећемо. Можда нам следује још једна, како да кажем…банана. У суштини, реално, шта год да буде, укус ће бити отужан.

Парадокси се гомилају. Рецимо, пре неки дан обишла нас госпођа Пусић из CRO да нас из све снаге подржи на тему датума. Тако да смо дошли у ситуацију да нас CRO у исто време тужи за геноцид и подржава на EU путањи. ‘оће да се тужимо, и дружимо,  све у једном те истом раму. Сетих се једног мог другара који је windows преводио као „рам“, а омиљена флоскула му је била „некад је папир трпео све, данас windows трпи све. Мрак лик. Мрак CRO  (jawohl Deutschland, danke Deutschland).

Да нам та пуста Германија стварно жели добро (а опет, што би они нама желели добро…или зло, што би они па нама ишта желели?) закуцала би нам само један услов-смените бре оног министра образовања. Одма’, сад из ових стопа, ало бре, рођаци. Не, ви га још подстичете да се копрца, да галами, да успоставља нове димензије блама и бруке. Ето, само то. Аман, од нечега мора да се почне, а тај се сам понудио за камен темељац преображаја „националне свести“. Али џаба. Пошто се чека датум или банана (Шекспиријада to be or not to be) све се замрзава. Хибернација мозга, свести, здравог разума.

И та бламажа са реконструкцијом владе. То је само форма (читај формула) да се троглави орао одржи у гнезду. Одавно је наше друштво нечији таоц, био је то Милошевић, па Караџић, па Младић, па разни што су стали између ове тројке, па су и Срби са севера КиМ у једном тренутку запретили да узму ту функцију, а реално, лагано и без много фрке друштво је постало таоц троглавог орла.

И биће тако, шта год да буде са датумом. Србији су суштински потребни избори, зато што више не постоји опозиција. Избори су шанса, без обзира на снагу СНС-а. И то што пре, док се не погасе клице критике сваштарског режима, док још постоје какве такве слободе и канали кроз које може да искочи здраворазумска критика, или се стидљиво прикаже фотографија реалног на уштрб паралелног живота.

Боља је и некаква опозиција, него никаква. Стања која немају алтернативе су, на жалост, смртоносна стања. Наше друштво (намерно не користим термин држава, све мање контам шта би то било у случају Србије) стигло је, земаљским путем, при том се гадећи небеских стаза, до на крај једног јединог пута, о који су сви трљали језик како тај, земаљски нема алтернативу. Шта ћемо и како ћемо, ако нас „појури“ та безалтернативност, колико за два-три дана? Хоћемо ли се онда мерити, колико смо се на том путу смањили, колико смо остарили, колико смо постали гладнији, јаднији, морално беднији и криминално мизернији. Пре ће бити да ћемо сва своја мерна средства и апарате окренути једни на друге, па се са њима међусобно млатити, љути што ћемо схватити да више нисмо ничији таоци, до нас самих. А можда тако и треба.

Ових дана Турци се буне, Бразилци се буне, интернет свет се буни због шпијунаже, Путин, попут осмог путника (алузија на групу Г-8) дрнда осталих седам путника отпором да се зло гуши злом, да се помажу канибали тако што им се у руке трпају нож и виљушка а све зарад мира (илити мирне савести дезоријентисане западне цивилизације). Ми, овде на брдовито-тврдовитом Балкану, несвесно мазимо троглавог орла, све уплашени да га не препаднемо. А за то време, он се гнезди, и гнездо проширује (не рече ли Кетрин Ештон Дачићу да му је Брисел друга кућа?).

А да се, онако, за крај, мало поиграмо терминима. Има она серија, ваљда се зове Калифорникација, оно где неуништиви Фокс Молдер, неуништив од ФБИ, ЦИА, КГБ, НЛО, индијанских поглавица, па и партнерке по мало, исто тако доминира својом неуништивошћу од стране декаденције, разврата, блуда и шта ти ја знам чега све (спорадично га зјакнем, сваку осму епизоду, па и то у трајању од 3-5 минута). Е та, Калифорникација, како год, у случају нас хисторијских Срба ваљда би се звала Јунификација, по асоцијацији на месец јуни, у ком се ми, с времена на време, нађемо и на небу и на земљи, у ствари ни на небу ни на земљи (што би рекао Бајага ваљда, у некој од својих рецитација. А кад га већ поменух, за мене је врх врха апсурда да се рок концерт назове „Тишина“, али ‘ајде, уклапа се у мозаик). Међутим, ваљала би и Јунефикација, по јунету и његовој навалентности као суштинској црти природе, карактера. Значи, требао би ми неки глас који је и „и“ и „е“, па да све стане у смис’о. Ал’ нема. Опет, декаденција, разврат, блуд, неморал, све то у политичком животу нашег друштва има, и не да има, него и прелива (не мисли се буквално на понашање политичара, мада није децидно искључено, ипак више се мисли на међупартијске и сродне односе и пратеће облике зависности и других порочности). Зато бих ја овде спутао календарске инпуте, па и оне анималне, те све задржао у windows-у, да не кажем раму, политике. Крстио бих га термином партификација, са већ рудиметном одредницом географског порекла made in Srbija. У суштини, то је, у транзиционом смислу, виши ниво партократије. У тој, новој фази, само се повећава количина убризганог бесмисла, неразума и обамрлости, на путу ка зомбификацији, која је ваљда завршни стадијум. Видећемо. Само што тога нећемо баш бити свесни. А и што би? Ионако су некада давно „свесни“ били само чланови СКЈ. Како је све, на неки чудан начин повезано. Зар не?

Ништа лично, само подривам реконструкцију владе, гадим се министра образовања и филозофирам док ме нису отели подвргли испитивању ванземаљци, док је Молдер у другој серији…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s