Казна и злочин

Pozdrav MikserU. Ne znam da li si odgledao ovaj film http://www.youtube.com/watch?v=I_pbsnVqo7k&feature=youtu.be Ako nisi, voleo bih da odgledaš, jer me zanima tvoj komentar povodom filma. Pišem za jedan školski časopis pa me zanima mišljenje zrelije osobe. Čitam sve objave na tvom blogu, pa mi se čini da je ovaj film dobar materijal za tebe. Inače, smatram da se još gore stvari dešavaju u ovoj državi sem ove priče. Stvarno bih voleo da čujem šta bi rekao povodom ovog slučaja. Ukoliko dobijem odgovor šaljem ti kasnije članak koji ću napisati i koji će se objaviti u časopisu. Nadam se odgovoru. Nemanja

Рекао бих доста тога. Пођимо редом:

  • Данас је у нашем друштво изнад свега важно бити припадник (члан) неке групе. Контекст је небитан, битна је искључиво припадност. Генерално посматрано, то не би требало да буде нешто лоше, припадност групи поништава усамљеност, отуђеност, наглашава важност тврдње да је човек друштвено биће. Е сад, све би то било и лепо, на неки начин, да је Србија друштво са позитивним системо вредности. Овде све почива на супротности здравом разуму, законима природе, па и логике. Тако и припадност групи постаје негативна-у конкретном примеру има пар диференцираних група: навијачи, судство, здравство, новинари и власт. Суштински, постоје само две групе, али је тешко одредити која група се лошије понаша.
  • Србија је постала место на планети на коме ни елементарни закон физике, који каже да „једно тело у једном тренутку не може бити на више места“, не важи. Или можда и важи, ако се другачије не нареди. По мени, ако власт има толику моћ да поништава деловање елементарних закона физике, она себе на величанствен начин ставља на место мајке природе, или Бога. Ако је у питању природа, тада власт одређује и случајеве у којима почиње (и у којима се завршава) и елементарна катастрофа, попут земљотреса, поплаве, најезде скакаваца. Ако је у питању Бог, власт је спремна да на прекидач пали/гаси животе обичних људи.
  • Наивност људи у Србији је огромна. То је рецидив дугог периода живота у „безбрижном“ социјализму и великој држави. Шта би млади, који су рођени после социјализма и велике државе имали са тим? Реално, ништа, све док се не нађу у ситуацији да им животи зависе од њихових родитеља. Тада се дешава суочавање са реалношћу, са огромном немоћи, тада почиње „пренос ауторских права“ са родитеља на децу. Судбина ових осуђених за Бриса Татона, боља је од судбине радника који су настрадали у бомбардовању РТСа. Суштински, сви су драстично кажњени, а само су радили оно што су и иначе радили пре него што је дошло до трагедије. Наивно и невино обављали су своје „задатке“, док власт (или ђаво) није дошла у прилику да дође по своје.
  • Ево како себе видим у тој причи: нисам члан ни једне групе која има било какве везе са влашћу, судством, здравством, новинарством или навијачима. Само сам „члан“ групе коју чине моје виртуелне комшије блогери, мада ни то не пружа неке гаранције да сутра, неко, у форми неког ђавола не крене да „долази по своје“…Поштујем законе физике максимално, посматрам природу и трудим се да је испоштујем што више могу (мада што сам старији, све више видим колико она мене не поштује, и колико је у праву због тога…). Наивност сматрам за болест, па се лечим. Читам и понекад нешто запишем. Ширина духа може наудити наивности, као и образовање, пажљиво слушање, гледање, труд да се схвати, разуме…
  • На фудбалске утакмице не идем, има томе неких осам година. Последњи пут сам ишао са сином, када је њему било шест година. Мислим да је Звезда играла са, рецимо Грасхоперсом. Сећам се да смо једва успели да приђемо стадиону од нинџа специјалаца, да сам морао да носим шибице пошто су упаљачи били скупљани пре утакмице, да је мој син гледао фудбал једно 7-8 минута, а осталих 82-83 минута је гледао шта ради „север“. После тога ми син никад није тражио да идемо на неку утакмицу (а да ли је и било неке „утакмице“ вредне пажње? у међувремену).
  • Овај документарац посматрам као један нови облик „Злочина и казне“. На страну сва несавршеност правне науке, на страну и што лично имам одуран став према праву, као науци, у условима нашег друштва и система. Све то кад гурнем у страну, остаје злочин-насилна смрт неког младог човека, па макар је за ту смрт заслужан само његов страх-страх од групе „других“ људи. Насиље и агресија су довели до злочина. Али, постоји и следећи ниво насиља, агресије, постоји надградња злочина-то је све оно што су одрадили политичари на власти, накнадно, уз помоћ медија и судства. То је по мени један облик злостављања-нема физичког наношења повреда и бола, али зато се перфидно спроводи насиље-злостављање које је тешко приметно и готово недоказиво.
  • Помало ме нервира расправа о дужини казне (ваљда 15 година) као непримерена, па „теоријска“ разматрања да је само један до три човека могло да физички убије некога, али не и десет, дванаест…Па оно, да када почиње туча нико нема намеру да убије…Злочин је зло – чин, дело зла. Проблем је у намери, у агресији, у потреби да се неко баци са неке висине, па да се гледа за њим док пада, да ли ће да разбије главу или само сломије кичму. Проблем је у емитовању зла-провоцирању страха у очима и понашању других људи. А опет, схватајући да су ови младићи осуђени још пре суђења, да је један осућен а да и није био тамо, злочин се премешта са тих младића на оне који су генерисали фарсу од суђења. Власт и медији себе су ставили у улогу фарисеја, а ови младићи би требали да испадну Исуси…А шта је онда Брис Татон? Трапавко, који је несрећно скочио у амбис, а да није знао где скаче, бежећи пред руљом која је била рада да мало линчује. Он је жртва, жртве су, изгледа и ови што су осуђени. Све казне, у овом случају су потпуно погрешне, тако да су се сви злочини, овај пут, провукли некажњено.
  • У ком друштву се злочини провуку без казне. У друштву у ком не важе закони елементарне физике, у ком групе имају апсолутну власт, у ком је припадност групи насушна потреба, у непросвећеном друштву, сиромашног духа и смисла, изопаченом друштву. Да ли је то ово наше друштво? Изгледа да јесте. Па шта да се ради? Изгледа, ништа. Ако се не дај Боже, нешто слично деси некоме од нас (у било којој улози), има да жуља савест, неког мање неког више. И то би изгледа било све. Е да, у међувремену, ваља читати, писати, учити, слушати и гледати пажљиво природу око себе, и испоштвојати је што је више могуће. То може да значи…

Поздрав Немања 🙂

Advertisements

3 thoughts on “Казна и злочин

  1. Ponekad pomislim da si ti možda ja, čoveče… Da si ti “ja“ koji ume bolje da izrazi ono što ja kao ja mislim… Mada cenim dokumentarac “Težina lanaca“, ovo je ipak banalizacija jednog stravičnog čina… Ok, možda su I lekari mogli bolje, možda neko nije svojom rukom gurnuo Tatona, ali… Da se vratimo na uzrok…? Da nije bilo rulje, bi li on skočio, da li bi lekari bili u situaciji da načine loš izbor, itd, itd…? Majka jednog od optuženih u filmu kaže: “Moj sin ni kriv ni dužan sedi tamo…“ Kada sam je čuo, shvatio sam da je donekle i u pravu… Ako smatra da je on “ni kriv ni dužan“, onda je zapravo ona kriva i dužna. Onoj majci koja je ostala bez sina.

    1. 🙂 помислим и ја да сам ти, кад читам твоје кратке форме, веруј ми, али оно што ти маестрално урадиш у 5-6 реченица, нанижеш наизглед невероватно лако речи и додирнеш суштину, мени би требао један омањи сервер, да кажем исто, односно бар слично 🙂
      Изгледа ми да је врхунац немоћи једног друштва, попут нашег, да се у свему и по сваку цену пронађе кривац, најслабија тачка, најнаивнији, најнезаштићенији…А то подстичу баш они који су највише криви, по систему, ми смо се први сетили.
      „Кривац“ је битан, али је појам кривице обесмишљен, пошто нема одговорности (погледај само понашање Чанка, Тадића…) тамо где је најпотребнија. Сада постоји амбијент у којем се обичан човек само плаши, неке, потенцијалне кривице, за нешто на шта тешко или готово ни мало не може да утиче. Погледај порекло тзв навијачких група, ко то финансира, подстиче и сл.
      Образовање, култура, књиге, наука…то су категорије које једном нормалном друштву дају квалитет живота, ако то друштво жели квалитет. Ако друштво само жели голо преживљавање, ако се боји умних, вештих, способних, том друштву насушна потреба је Страх, зато што он то друштво најбоље контролише, управља њиме, троши га и цеди, експлоатише у ширем смислу…
      Ето, рекох ти ја, један омањи сервер… 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s